Želela sam da nisam došla na posao. Da sam poslušala Kostu, dala otkaz i ostala kući.
Od samog jutra, kako me kafa, rakija i ratluk, jer para za čokoladu izgleda nema, dočekala na stolu, Steva samo ufće i pufće. Najblaže rečeno, nadrkan je, a to drkanje je moja odgovornost. Stevo ovo, Stevo ono i hiljadu i dve stotine puta sam ga poslala do arhive i nazad.
Morala sam da blejim i izigravam idiota, i uživam u malteretiranju mog asostenta sa punim radnim vremenom!
"Stevo! Stevo!", prolazi kroz vrata vidno besan, što u meni budi neverovatno zadovoljstvo.
"Stevo, treba mi originalni plan projekta na parceli 775/18."
"Svi planovi su u sistemu..."
"A sistem je blokiran, Stevo! Treba mi originalni plan, jer treba da se gradi na parceli severno, zanima me statika objekta, da ga ne srušim!"
"Ali, gospođice..."
"Treba mi plan! Nalazi se u arhivi. Nađi mi", i dalje stoji u mestu i ne mrda.
"Stevo?"
"Treba da se obratite Jociću."
"Obratiću se direktoru!"
Većinu planova koje sam prelistala imali su mane. Ako je trebalo puna cigla, išao je blok. Gde ide deblja žica, stavljana je tanja. Temelji koji su rađeni pliće i tako u nedogled. Videlo se da se štedi na materijalu, definitivno je neko lapao lovu. Malo po malo, i došla sam do nebrojano nepravilnosti. Videla sam da je pređašnji arhitekta stavljao primedbe, zatim prestao. Na kraju nestao iz firme, ali ne i sa lica zemlje. Sada radi kao pomoćnik arhitekte, neće čovek odgovornost. Ako je on zbrisao, postavlja se pitanje šta ja više čekam?
"Direktore, imam problem", upala sam nenajavljeno u kancelariju i momentalno se pokajala. Nije bio sam, a u društvu je imao sumnjive likove. Nepoznate i veoma sumnjive...
"Može li da sačeka?"
"Otpustiću Stevu. Ostalo može da čeka...", moja hrabrost je nestala. Ako sam mislila da će se Pavlović sagnuti i ljubiti mi stopala, upravo sam shvatila da ga boli dupe za radnika poput mene. Samo moje ime mu znači, ostalo ga nije briga. Sedeo je u društvu nekih sa kojima ni sanduk na sahrani ne bih nosila, smejao se, pio viski i bio opušten.
On jeste mafijaš.
Ja radim za mafijaša.
"Stevo, jesi li mi našao planove?"
"Nisam..."
"Nađi sebi zamenu, pošalji je kod mene. Ti sebi nađi drugo mesto gde ćeš da zevaš...", pa se lepo spakujem i odem u arhivu.
I potražim ne samo ciljani dokument, već još na desetine loših odluka.
"Gospođo, molim vas..."
"Naravno, direktore", pratim ga dok pod mipkom nosim planove projekta, između ostalog i plan na parceli nedaleko od one gde planiram da izgradim Kostinu zgradu.
"Sedite..."
"Hvala. Trebali su mi planovi. Steva uporno odbija da mi pomogne", pokazujem tri svitka koja sam ponela.
"Steva je dobar radnik."
"Samo kada ja nisam u kancelariji. Slušajte me dobro... Milosavljević želi da radi sa nama i našli smo kompromis. Trebali su mi podaci, jer opet, nije mala investicija..."
"Ne zanima nas Konstantin. Zanima nas da ostali projekti opstanu. Bilo bi pametno da sarađujete."
"Da li vi meni pretite?"
"Ni slučajno. Nisam nasilnik. Samo savetujem."
"Onda da ja vas posavetujem. Znate ko je moj otac. Onda znate i ko stoji sve iza mene. Onda znate da bi bilo pametno da zaboravim kako ste mi se obratili. Ako sam ja nesrećna, nesrećan je i moj tata", sklapam ruke na grudima a usrala sam se od straha. Odrasla žena koja se poziva na oca.
