ŽIGOLO

3. poglavlje

Otvaram oči i na trenutak ne znam gde se nalazim. Soba nije moja. Krevet je drugačiji. Blagi nagoveštaj panike počinje da narasta u meni, ali biva izbrisan onog momenta kada ugledam bocu vina na stočiću. Sećanja kao da su se tad oslobodila moje očajničke želje da ih potisnem i ja ponovo postajem svesna svega što se u poslednjih dvadesetčetiri sata dogodilo.

Bože, jesam li ja to stvarno uradila?!
Zapitam se iako stvarno nema potrebe za tim. Sasvim sam sigurna da jesam. Moje prijatno bolno telo je samo jedna od potvrda. Trag zavodljivog muškog parfema među čaršavima je druga. Grizem usnu i zatvaram oči dok pokušavam da zaustavim nalet požude koji nekontrolisano prostruji kroz mene dok se prisećam muškarca koji je sinoć bio tu. Prekrivam oči podlakticom postiđena, jer shvatam da mu ne znam ni ime. Kroz glavu mi promiče misao da je negde u sobi kartica sa njegovim imenom, ali nesposobna da sam da je odmah potražim samo zato što moj um, a, čini se, i moje telo osećaju potrebu da još jednom prožive prošlu noć. Ne opirem se. Sve u meni žudi za tim iako znam da je pogrešno. Još uvek žmurim dok se prisećam njegovih dodira. Isprva laganih. Onih što nagoveštavaju, obećavaju... Međutim, kao da mi samo prisećanje nije dovoljno. Shvatam da mi ruka sa stomaka plovi niže i to me užasne! Otvaram oči šokirano! Šta ja to radim, pobogu?!
Da li sam stvarno htela da se zadovoljavam misleći na njega?! Izgleda da jesam!

Možda samo nije trebalo da prespavam u ovoj sobi. Najbolje će biti da odem što pre. Ali čim pođem prema kupatilu pod bosim stopalom osetim nešto.
Parče kartona.
U momentu kad naređujem sebi da zaboravim njega i ono što sam sa njim učinila pronalazim karticu sa njenogim imenom! Opsujem gore nego kočijaš, ali se ipak sagnem i uzmem prokletinju.

Maks Makinon

Eto, sad barem znam kako se zove mada nije da će mi taj podatak ikada više trebati. Ta se misao nekako predugo zadrži u mojoj glavi pa se rasprši onog momenta kada moj telefon vibrirajući padne sa natkasne na pod. Pokupim ga baš kao i karticu maločas žureći da se javim pre nego što se poziv prekine.

- Gospode Bože, dobro je! Živa si! Već sam htela da zovem policiju! Gde si nestala?! Bila sam do tvog stana nekoliko puta! Htela sam i tvoju mamu da zovem, ali plašila sam se da je ne uznemirim! Ne možeš samo tako da ispariš, zaboga! - zaspe me Eli svojom neumoljivošću.

Osećam kako glava počinje da me boli od količine reči koju je izgovorila za tako kratko vreme. Oduvek je bila takva. Pričljiva i energična do bola, a ja se i dalje pitam kako tolika snaga može da stane u onolicno telo. Da, Eli je prilično niska i to je jedna od retkih stvari sa kojom ne može da se pomiri kod sebe. Druga je ta što su joj se uvek sviđali jako visoki tipovi pored kojih je najčešće izgledala kao Plačica.

- Pričaćemo, ali ne mogu sad. Dođi u naš restoran za sat vremena. - kažem i prekinem vezu, jer znam da bi u suprotnom nastavila da priča.

Naš restoran je, u stvari, mali lokal koji smo sasvim slučajno zajedno otkrile. Nalazi se u mirnoj ulici utisnut u niz istovetnih, jednospratnih zgrada. Preko puta lokala je lepo uređen park, a ispred natkrivena bašta u hladu debelih platana. Volele smo da se sastajemo tu i najčešće smo to radile kada smo jedna drugoj imale da poverimo "situaciju". Sada sam ja ta koja je imala potrebu da priča. Morala sam. Morala sam sa nekim to da podelim. Morala sam da sredim zbrku u svojoj glavi, a niko osim Eli nije dolazio u obzir.
Stigla sam pre nje i zauzela sto u bašti. Jutro je bilo prijatno i imale smo još malo vremena pre nego što nas nesnosna vrućina natera da se zavučemo unutra. Sakrila sam lice iza velikih, tamnih naočara i uživala u kafi dok sam se u sebi borila da ne mislim na prošlu noć, ali celo moje biće još uvek je bilo pod utiskom. Na momenat mi kroz glavu prolazi besmislena bojazan da možda nikada neću moći da zaboravim. Svašta! Naravno da hoću! Prošlo je svega nekoliko sati, a ono što se desilo bilo je, moram priznati, opasno dobro. Iznervirano podsetim sebe da je dotični Makinon profesionalac i da je plaćen da stvari učini opasno dobrim, iako to nije bio razlog iz kog sam uopšte odlučila da ga unajmim.
O Bože, da samo nisam to uradila ovo jutro bi bilo lakše za pregurati na tako mnogo nivoa!