Gospođa Romano

13. | Dvadeset i dve.

- Kako je bilo? - Philip je upita čim ju je ugledao na vratima. Izgledala je nesigurno i bila je uzdrmana proteklim događajima, ali se ipak usudila nasmejati se tužno.

- Okej, pretpostavljam. - Odgovori nezainteresovano ispravljajući uglove svoje bele, lepršave haljinice. Više je ličila na dete nego na udatu ženu, onako u belom, sa kosom boje zrelog klasja isprepletenom u pletenicu. Plave oči odavale su utisak melanholije i depresije u kojoj se nalazila. Imala je osećaj kao da nije živa, kao da je njeno telo samo sprava i da se ona mučki trudi da je pokrene. Čudno je kako postajemo slabi i nemoćni kada se bolne emocije uvuku unutar nas, i bez obzira koliko se borili da se odupremo - ne uspevamo. Možda je tako bilo i u slučaju Gabrielle Romano. Možda je jednostavno bila slomljena iznutra, previše slomljena da bi se izborila sa svim teretom koji beše svaljen na njena nejaka pleća. Naposletku, posle svega ostaje samo ružno sećanje, a naše je da li ćemo ga večito obnavljati podsećajući sebe koliko smo snažni bili kada smo se izborili, ili ćemo ga zauvek potisnuti negde u našem umu i ono će se izgubiti negde među srećnim uspomenama.

Nakon te kratke rečenice izmenila je još nekoliko uobičajenih sa Philipom pre nego što se popela uz stepenice i zatvorila u svoju sobu, duboko uzdišući. Slatka želja za smrću nije bledela čak ni tada i ona tromo klonu, pokušavajući da oseti težinu tog postupka. Kako bi reagovala njena majka? Da li bi se osećala krivom jer ju je gurnula u svet Romanovih ; svet luksuza, raskoši, aristokratije, ali ujedno i svet licemerja, dvoličnosti i prezrivosti prema svakome ko je u njihovim očima manje vredan od njih? Svet u kakvom Gabi nikada nije želela da živi. Kako bi se osećao Victor znajući da je on krivac njene smrti? Da li bi se Julia radovala jer je više nema u njenoj blizini? Oh, bilo je toliko pitanja na koja ona nije mogla imati odgovor, ali na jedno od njih jeste. Kada je pomislila kako bi se Jason osećao, mogla je i sama znati da bi bio slomljen, skrhan i uništen. Na njegovoj ličnosti trag je ostavio i jezivi prizor one vetrovite, novembarske večeri i bila je sigurna da bi ga potpuno uništila smrt osobe koju je voleo više od života. Premda, Gabi nije imala snage trpeti i znala je da je bol koju ona oseća sada, trostruko veća od boli koju bi Jason osećao kada bi ona umrla. Sve što je Gabi želela bio je mir, beg od surove realnosti u kojoj se iznenadno zatekla, a znala je i kako da ga pronađe.

U njenoj glavi iznenadno se pojaviše isprekidani događaji, a zatim i slike koje su sada bile kristalno jasne. Setila se da je videla bočicu tableta za spavanje u jednom od kupatila, koje su verovatno pripadale Marku. Pažljivo otškrinuvši vrata sobe, uverila se da niko nije tu i pohitala je ka drugom kraju kuće gde se kupatilo nalazilo.

Napipa prekidač za svetlo i tamnu prostoriju obasja snop bledo - žute svetlosti, te Gabi istog trena otvori maleni ormarić preturajući po kozmetičkim preparatima, sve dok nije pronašla belu kutijicu. To kupatilo najčešće je koristio Mark i uvek bi posle kupanja popio jednu tabletu pre no što ode da spava. U zadnje vreme mu se događalo da povremeno gubi svest o svojim stvarima, te je tablete stavljao na sebi vidno mesto kako ih ne bi zagubio. Pronađe čak i čašu i u nju natoči vode sa lavaboa i popije jednu tabletu uzimajući gutljaj vode. Zatim je uhvati nervoza i ona se oseti slabom jer se plašila smrti. Međutim, bila je uverena da je to jedini način te je ponovila isti postupak sve dok nije popila svaku od tableta u beloj kutijici. Bilo ih je tačno dvadeset i dve.

A/N

Izvinjavam se na kratkom nastavku i što dugo nisam postavljala ništa. Trebala mi je mala pauza od pisanja, da se odmorim od svega i sada sam spremna da nastavim. Sledeće poglavlje možete očekivati uskoro (osim ako me škola ne uništi).

Mišljenja?