He was my darkness (1. sezona) /z.m./

Chapter 8.

Chapter 8.

-"Dobroo jutroo."-polako sam otvarala oči. Iako mi je vid biozamagljen sam prepoznala ko je pored mene po glasu. Bio je to Niall, koji se veselo otezao.

-"Dobro jutro."-rekla sam mrzovoljno okrećući glavu lijevo-desno te sa tim pokušavajući otjerati bol iz vrata. Ovi bolnički kreveti stvarno nisu udobni.

-"Ja moram u školu, mama na posao, a.."-počela je Eli, na šta ju je prekinuo Niall. Joj, kad je spomenula školu, je sve neka struja prošla kroz mene. Za četiri sedmice i ja počinjem školu na fakultetu slikarstva. I imam osjećaj da mi ništa neće ići kako treba.

-"A mi moramo svi ići osim Zayna"-nastavio je Niall nakon čega mi je pogled zapeo na crnokoseg dečka koji je stajao naslonit na vrata. -"Tako da će on biti danas sa tobom. Da ne budeš sama."-ni Zayn nije izgledao baš sretno što je zapeo sa mnom iako mi se par puta učinula da mu usnica trza u lagani osmijeh. Dobro ako ti je šta smiješno, nasmij se i usput reci i meni da se i ja malo nasmijem.

-"Super."-odvratila sam sarkastično.

-"Samo se nemojte poklati."-namignuo nam je Niall nakon čega su on i Eli izašli iz sobe šapućući nešto. Sigurno razmišljaju koje će od nas dvoje prvi kome izgrebati facu. A ja sam ostala gledajući u crnokosog dečka, koji je ovaj put stajao pored vrata u istoj pozi kao i prije. Sa prekriženim rukama na prsim te desnim stopalom naslonitim na zid. Dok pogleda nije smakinjao sa mene. Okay, weirdo. Par puta sam mu sa zbunjenim pogledom te klimanjem glava dala do znanje da reče zašto bulji u mene, ali on nije ni trepnuo. Pa dobro ako hoćeš gledati, gledaj. Okrenula sam glavu prema prozoru te shvatila, kako je lijep dan vani. Iako je bio jesenjski, je sunce jako grijalo, a s vremena na vrijeme bi vjetar malo zapuhao i odnio par listova sa starog hrasta, koji je stajao ispred bolnice.

Ponovo sam pogledala prema Zaynu, za kojeg mi se učinilo da se nije pomakao ni za jedan milimetar. Dobro vidim da od tebe nema nikakve koristi danas, jer štrajkaš šutnjom. Izgleda mu je baš bilo puno krivo što je morao ostati sa mnom.

Počela sam ustajati polako spušćajući noge niz krevet.

-"A gdje si ti pošla?"-još uvijek je stajao u svojoj tipičnoj pozi, ali barem viš ne štrajka.

-"Vani, neću provesti život u sobi."-stala sam na noge, ali nisam izdržala ni dvije sekunde te sam počela padati. Tad sam osjetila dvije snžne ruke, kako me drže oko struka te polako spuštaju na krevet. -"Hvala ti."-rekla sam pomalo stidjivo ne usudjujuci se diganti pogled na njegove oči. To sam shvatila već prvi dan, kad sam ga vidjela. Nije dobro gledati te oči, jer te sa nekom magijom zarobe unutra i ne puštaju te van.

-"Doktor je rekao da moraš ležati još pet dana."-od iznenadjenosti sam popustila te ga pogledala. Bio je sagnjen prema meni, dok su njegove ruke bile nasloniti na krevet pored mene tako da sam ja bila zarobljena izmedju njih.

-"Pet dana?!"-rekla sam malo jačim glasom, kako bih odvratila sama svoje misli od našeg trenutnog položaja. Ma daj pa ne možeš to raditi bolesniku. Hoćeš da crkne?-"Nema šanse da ja budem zatvorena toliko vremena."-opet sam ustala iako sam iz prošlog pokušaja znala da je to slaba ideja. Ovaj put sam imala malo više snage. Možda ono nisam imala snage, zato što sam bila samo ustala? Ili ne? Opet sam osjetila da gubim tlo pod nogama te počela padari unazad. Bila sam već skoro na podu, kad sam osjetila Zaynove ruke. Podigla sam glavu iz skoro ležećeg položaja te pogledala u njegove crne oči. Gledali smo se nemo vrijeme, a onda se oboje opalili smijati.

-"Izgleda ćeš morati."-namignuo mi je kroz smijeh.

-"Dobro, možeš li me sada uspraviti."-upitala sam ga, jer su me već svi mišići na ledjima počeli boljeti od napora. Pomogao mi je da dodjem do tog itekako neudobnog bolničkog kreveta te sjeo pored mene. Ne znam da li je možda njegov pogled ili njegov iskreni smijeh od maloprije bio razlog da pomislim da možda i nije tako umišljen, kao što sam pomislila prvi put kad sam ga srela.