Milica Jakovljevic Mir-Jam: Nepobediovo Srce

Ćudi zaljubljene devojčice

Svratila je tati u banku, ispričala mu za plac i iznenadila ga rečima:

– Zašto moram da donesem kuću? Doneću novac, pa ću zidati kuću. Ostavi miraz na moje ime... Htela bih baš da vidim da li će me uzeti bez kuće.

– Ti se vazdan predomišljaš, te hoćeš, te nećeš. Šta je s tobom? Ja te ne razumem.

– To što vas volim i što mi je milija roditeljska kuća. Idem sada!

Poljubila je oca, a on nije znao šta da odgovori. Ostavljao ju je njenim ćudima.

– Može li Milan da me odveze?

– Može... Nema posla.

Došla je kući i pričala sa Stašinim drugovima i drugaricama, dala im gitaru, pokazivala šeširiće i materijal za haljinu, izgledala je raspoložena, a niko nije slutio kakav je bol mučio njeno srce. Stalno je videla Ninoslava pred Slavkinom kućom.

– Pa kako te je svekrva dočekala?

– Vrlo lepo. Bila sam dva puta na ručku kod nje. – Nije htela da majci ispriča prave utiske.

– A ljuti li se štogod Vlada?

– Nisam ga ni videla. Otputovao je... Kažu... zbog kuće... Prodaju jednu. Nisam ga čekala. Ni oni ne znaju kad će se vratiti... Nisam se ljutila što ga nisam zatekla.

Mati sleže ramenima. Sve joj je bilo nerazumljivo. Ona priča o vereniku kao o običnom poznaniku. Takve su danas devojke. Nema više one velike ljubavi koja je nekad postojala.

– A kako ste se vi osećali bez mene?

– Kako? Bilo nam je prazno svima... Staša je neprestano govorio: „Uh, što se ne vraća Miomira!" A kad je pročitao tvoje pismo i čuo za gitaru, skoro da poludi... Čuješ li gitaru? Moram da ga pohvalim. Mnogo je dobar. A gospodin Ninoslav je stupio danas u banku.

– Videla sam ga. – Nije htela reći gde, a mati je pomislila da ga je videla u banci.

– Ali stanovaće kod nas. Pristao je. Hvala mu. Jesi li umorna?

– Jesam... Boli me glava. Od uglja. Htela bih da legnem. „Neću ga videti ni sutra." Zaricala se... 

– Nećeš da pričekaš tatu?

– Videla sam se s tatom... Htela bih da popijem mleko.

– E, nećeš samo mleko. Nego lepo da večeraš. Sekiraš me kad tražiš samo mleko. Ako ja moram uveće da uzimam laku hranu, ti ne moraš. Hoćeš li da večeraš u bašti?

– Mogu. Baš je divno kod nas! U Beogradu je vrućina, pa me one zgrade guše. Kako tamo svet živi među zidinama? Gledam kod tetka-Julke: jedna terasica, tek da se okreneš na njoj. Nigde zelenila. A asfalt razmekšan od sunca. Jedva sam dočekala da udahnem ovaj vazduh. Baš uživam ovde! 

Večerala je, poljubila mamu i otrčala u svoju sobu. Pogledala je s balkona ide li Ninoslav. Nije ga videla. „Jedva je čekao da bude činovnik. Njemu je kod nas kao u zatvoru." Osećala se kao da je popila nešto gorko. Jedila se na samu sebe. Zašto mu je pisala pismo? A kako je mislila na njega! Ni Beograd, ni ulice, svet, sve ono šarenilo velikog grada nije ju oduševljavalo, jer njega nije bilo tamo... Svaki dan, koji ju je rastavljao od njega, bio joj je dug kao čitava nedelja. A što je vreme izmicalo, sve joj je bio bliži i miliji... Zamišljala je da i on oseća prazninu što nje nema. Videla je sebe kako dolazi, a on sedi u bašti, iznenađuje se, ustaje, pozdravlja s njom.

A on pred Slavkinom kućom! Prvi dan stupio u banku, i već hteo da iskoristi svoju slobodu. Kako je glupo mislila da mu je prijatno kod njih. On je učtiv i taktičan i ništa više. Ona nije njegov svet.