Neko kuca na vrata sobe. Otvaram oči da vidim kako je sunce već upeklo čak i kroz blede zavese.
'Pobogu', čuje se iza vrata oblepljenih posterima pank bendova, 'Dvanaest je, ustaj već jednom. Svi smo doručkovali, pahuljice su u fioci.'
Protežem se i uzimam telefon. Dvanaest i pet minuta.
Bosa stopala na toplom podu zagrejanom suncem. Uzimam crne pocepane farmerke i bend majicu.
Okej, uzeću bilo šta čisto, ovo je... Ne, ne šolju. Sudovi zvekeću. U keramičku činiju sipam šarene pahuljice i hladno mleko. Nisam gladna. Gnječim ih kašikom.
'Ne igraj se hranom', ulazi majka. Nosi haljinu cvetnog dezena i naočare za sunce, a plava kosa joj se u kovrdžama neposlušno izvlači iz repa.
Sela je za sto naspram mene i uzdahnula.
'Stvarno ne znam odakle taj tvoj protest, svake godine si išla s nama na more. Ići ćeš i ove, kako misliš da ostaneš sama?'
Ćutim i mešam nabubreli doručak.
'Ne pričam sa zidom', kaže.
'Baba živi ulicu od nas, zašto je problem da ostanem s njom?'
'Samo da budeš ženi na grbači. Znaš da je majka tvog oca, neću se ja dogovarati za sebe. Uostalom, zašto nećeš sa nama? Šta se dešava?'
Uvijam pramen kose i žmirkam na svetlu koje dopire sa prozora.
'Imam društvo ovde. Hoću da ostanem sa njima'. Lažem.
'Lepo. Kako ne znam za to društvo? Ne viđate se često?', skida naočare i maramicom briše čelo.
'Da, pa, upoznali smo se pred kraj škole. Oni su učenici na zameni, i... Eto', uplićem se.
'Fino... Dobro, idem do pijace. Pričaćemo kasnije.'
Ostala sam sama u kuhinji i prosula mleko i pahuljice u sudoperu.
Navlačim starke i izlećem iz stana, dva sprata niz stepenice, ostalo liftom. Bajs je zaključan u prizemlju.
Vozila sam punom brzinom kroz ulice dok mi je vetar mrsio kosu. Nisam se ni očešljala, ali koga briga. U glavi mi se vrti Nirvanina pesma. Isteraću svoje!
Posle nekog vremena zakočila sam kod babine zgrade. Nadam se da je tu. Možda spava, možda je kod komšinice, ili... Šta već matori ljudi rade?
Gledam oko sebe, držim palčeve da me ne prepozna neko iz škole. Mogu da zamislim šta mi je sa kosom.
Hodnik zgrade je hladan, tako da se brzo penjem u lift, gde razmišljam kako da joj postavim pitanje.
'Ej ćao, moji idu na more, ja ne idem..'
Ne, ko zna šta će pomisliti.
'Mogu da ostanem kod tebe mesec dana?'
Ne. Ne znam, moram nešto brzo da smislim.
Šesti sprat, ovde izlazim.
YOU ARE READING
Leto na asfaltu
Teen FictionDebi ima 16 godina, i dosta joj je roditeljske kontrole. Oni žele da i ove godine idu kao porodica na more, ali ona je odlučila da se osamostali, i provede svoje prvo leto kao nezavisna osoba, na užarenom gradskom asfaltu.
