Inis Mona

Chapter 1 - Intro

„Bla bla... poslovno putovanje.. bla bla.. na godinu dana... bla bla.. bićeš u Holandiji sa tetkom, tečom i Matom... bla bla..."

Još jedan od onih „porodičnih" razgovora koji su naglašeni kao izuzetno važni, ali se završe tako što ja konstatujem svaku petu reč dok moji entuzijastični roditelji brbljaju o nekom sranju koje mene apsolutno ne zanima. A onda me je pogodilo.

Holandija! O moj Bože, Holandija! ŠTA ĆU JA KOJI KURAC GODINU DANA U HOLANDIJI?!

„Ali mama, tetka Helen i ujka John će imati još jednu obavezu više". Mora da postoji način da ih ubedim da ostanem.

„Tetka Helen i ujka John su i više nego srećni što ćeš da budeš sa njima. Znaš da tetka obožava decu",strogo mi je rekao tata.

Tetka Helen je inače osoba koja je imala viziju da će biti uspešna majka najmanje šestoro dece, ali je posle najvoljenijeg sina prvenca, Mata, dobila rak materice. I tako se njena karijera uspešne majke završila za sat vremena koliko je trajala operacija odstranjivanja materice, a tetka Helen je ostala sa samo jednim detetom i matericom u kanti za medicinski otpad. Po tatinom tonu shvatam da je sve odlučeno. Idem u Tilburg, dok će on i mama biti u Japanu na godinu dana i usavršavati svoje programerske veštine. Sranje. Sranjesranjesranje.

„A s obzirom da si nam toliko tražila godinu dana pauze pre fakulteta mislimo da nemaš razloga da negoduješ",dodala je mama.

Da, tražila sam da pauziram godinu. Ali kod kuće, u mom gradu sa mojim prijateljima, a ne u Holandiji, kilometrima od kuće bez ijedne osobe koju poznajem.

„Kad idem?", upitala sam poraženo.

„Za nedelju dana. Avionska karta je kupljena, motor će ti stići tamo, a imaš i dovoljno vremena da se pozdraviš sa prijateljima", odgovoriše mi roditelji dopunjujući se međusobno.

Ćuteći, popela sam se do svoje sobe i izgubljeno je razgledala, razmišljajući koje stvari želim da ponesem. A onda sam uzela gitaru u ruke i, nakon što sam sprečila nagon da je razbijem o pod, pustila sam melodiju da odnese sav bes.

Dakle,idemo još jednom. Ja sam Hana Fawn, vaša slatka rođaka koja više nije tako mala i definitivno ne onoliko slatka koliko je bila kada ste je zadnji put videli. Sa ključevima od motora u ruci i gitarom na sedištu do mog više ličim na nekog nadrogiranog metalca. Što u suštini i jesam. Osim što nisam nadrogirana. I što sam žensko.

Nonšalantno lupam sebe po glavi dok menjam pesmu na telefonu. Avion će sleteti za koji minut, a ja sam nervozna. Nemam pojma šta bih im rekla onog trenutka kada ih budem ugledala na aerodromu. Ja nisam porodična devojka. Nikada nisam ni bila. I samo se nadam da ću uspeti da preživim godinu dana u porodici koja je puna bliskosti.

Muzika mi je odjednom skrenula misli sa nervoze i taman što sam se ponovo ušuškala u sedište, sleteli smo. „Hajde Hana, možeš ti to", prošaputala sam tiho sebi u bradu dok sam pokušavala da se probijem do vrata aviona. Gužva na aerodromu bila je neopisiva. Sklonila sam nemirnu loknu sa čela i počela da pročešljavam ljude koji su užurbano zujali pored mene, ne bih li našla natpis sa svojim imenom.

„HANA! OVAMO!", čula sam piskav, ali veseo glas neke žene. Okrenula sam se i bili su tu. Tetka Helen, ujka John i plavokosi dečko koji mora da je Mat. Njih dvoje su ostali isti, ali Mata nisam mogla da prepoznam. Što me je dovelo do pitanja kako su oni prepoznali mene.

„Tvoja majka nam je poslala sliku pre nego što si pošla. Kako si se samo promenila, mila moja". Naravno, moja majka. Programerskom mozgu ništa ne može da promakne. Naterala sam sebe da izdržim pet minuta porodičnog grljenja i ljubljenja čisto iz pristojnosti, a onda se moj nimalo stidljivi želudac oglasio. "Mislim da je vreme da pođemo kući, ručak čeka", rekao je ujka prekinuvši sesiju zagrljaja.

Hvala Bogu, pomislila sam, a onda sam samouvereno stegla torbu sa gitarom i pošla prema izlazu.

Kuća mojih rođaka nalazila se na suprotnom kraju grada od aerodroma što je značilo dodatnih četrdeset minuta vožnje i sasvim dovoljno vremena da proćaskam sa Matom.