Zelena ogledala ( boy x boy )

4.

Prosto je neverovatno kako neko ko se čini neverovatno nezanimljivim i svakodnevnim, može da privuče pažnju.

Posmatram Dinovu kestenjastu kosu kako se vijori na vetru kao zastava koja ga identifikuje, obeležava, i pokušavam da u isto vreme pazim na put ispred sebe. Na radiu je pesma za koju ja ne znam, nikada je nisam čuo, ali je Din očigledno zna i nemo pevuši, zaboravljajući da ne proizvodi nikakav zvuk. Oduvek sam mislio da će zbog stalnog zadirkivanja ( ponovo, zamišljenog, jer zaista ne znam a on ne može da mi kaže ) biti osetljiv na to, ali on nije bio, prihvativši svoj nedostatak kao svoju osobenost.

Mislim da ne znam nikoga ko bi to uradio do takvih granica kao Din Vinčester.

Smejem se ; ta činjenica me nekako čini zadovoljnim, činjenica da je sasvim zadovoljan sobom onako kakav jeste, bez lažnih mišljenja i viđenja. Samo iskrena, jasna ljubav prema sebi. On se okreće, gleda me čudno, a onda okreće volan kada primeti da vozim pravo ka banderi.

On se mršti, gleda me tim svojim zelenim očima. Pogled mu govori, vrišti na mene da vozim, da se ne smejem kao kakav kreten, a ja samo sležem ramenima, promrmljam jedno, " Izvini, " i nastavljam da  vozim.

Ostatak puta, on je neobično miran, posmatra me krajičkom oka, dok kuca na telefonu. Nešto me tera da se okrenem ka njemu, uhvatim ga za ruku, ali se suzdržavam, bojeći se da ću ga ubiti udarcem u banderu, i da će me njegovi roditelji poslati u popravnu ustanovu. Vreme prolazi, moj poriv je sve jači, a kako idemo dalje, Din sve privlačniji.

Odjednom, on mi rukom daje znak da stanem, na šta ga ja zbunjeno gledam a on se samo nasmeje, izađe iz auta i ja tek sad primećujem gde me je zamolio da stanem. To me još više buni, jer smo ispred jedne prodavnice, jedne od onih koja prodaje slatkiše i gazirane sokove, i gde ja kupujem preskupe ( bar za tu veličinu ) male čokolade jer su mi te omiljene. Možda i on ovde kupuje jer smo ista ulica - a možda je shvatio da smo komšije, i time poremetio moje iznenađenje?

Pa, ako zna nešto, ćuti o tome.

Nekoliko minuta kasnije, on izlazi s dve male smeđe kese u ruci. Daje mi jednu, i oči mi se šire kada vidim da je to ta ista preskupa čokolada koju kupujem kada imam novca i koju volim. On se smeje, sedne u kola i rukom mi pokazuje da krenem, a ja se mrštim pokušavajući da sakrijem zbunjenost i polaskanost.

Nekoliko minuta kasnije, on mi pokazuje na crvenu kuću, i ja stajem ispred nje, i ustajem da ga ispratim. On mi stavlja i drugu čokoladu u ruke, i mršti se kako bi mi pokazao da ne prihvata NE kao odgovor. Onda ja činim nešto neočekivano, nešto u naletu ludila i poriva koji me je mučio još u kolima.

Din Vinčester je jedno lepo biće, iako nije nabildovane građe, nije nikakav jebeni maneken, nego prosto dečko koji nikada nije tražio svoje ideale u tim poremećenim, usranim idejama, i to me, priznajem, užasno privlači. Čak i u širokoj majici, izgleda lepo, jednostavno lepo, i nosi se s samouverenošću koju ja na njegovom mestu ne bih imao.

Zato ludim, zato ga privlačim sebi, tražeći toplotu tih punih usana, ali se zaustavljam pred sam čin.

" Lepo mirišeš, " kažem nespretno, tako netipično za mene. Lažem kao neki najobičniji pas, jer mi je ruka na njegovom obrazu, a druga oko struka, a on tu rumeni kao neka devica iz onih srednjovekovnih priča. Onda se on osmehne stidljivo, i daje mi malen, nevin poljubac pored usana, pa se izmigolji iz mojih ruku, i namigne.

Zadnje što gledam je kako ulazi u kuću, s prstom na mestu gde su samo tren ranije bile njegove usne, i mislim da se možda ipak malo, malčice sviđam Dinu Vinčesteru. I od same pomisli, smejem kao kakav ludak koji je pobegao iz duševne bolnice koja mu je bila zatvor.