Don't talk with them /j.b/

"Zašto? Zbog devojke."

"Justine, gde si?"

"Dolazi kući odmah."

"Dođavola trebaš nam ovde. Požuri."

"Ako ništa, odgovori na jedan poziv."

"Zovi me."

"Zvao sam te jebenih 30 puta, umeš li da se javiš?"

"Justine, kunem se, izudaraću te čim se pojaviš ovde i neću štedeti snagu."

"Majmunčino jedna, dolazi kući."

"Imamo problem i neće ti se svideti. Zato kreni gde god da si."

"Zvao sam te još jutros, molim te, dođi."

"Gde si kretenčino?"

Listao sam primljene poruke od Ryana i prevrnuo očima, vrativši telefon u džep od jakne. Naslonjen na prednji deo auta, posmatrao sam kako sunce zalazi iza visokih zgrada i teško sam uzdahnuo, spustivši glavu. Prekrio sam šakom čelo i krenuo da ga trljam jer me je nepodnošljiva bol ubijala i nije mi dala da razmišljam normalno.

Nisam ni želeo da razmišljam, ali sam se uvek vrteo oko toga i vraćao se koliko god ulagao trud da mislim na nešto drugo.

Alison. Alison. I samo Alison. Njena prokleta igra i prevara.

Osećao sam kako bes prolazi kroz mene i sve mi se skupilo u pesnicama koje su prebledele od stiskanja.
Odvojio sam se od auta i udario pesnicom iz sve snage u drvo koje se nalazilo pored. Nastavio sam da ga udaram dok krv nije počela da se sliva iz tek napravljenih rana.

Sa neprestanim uzdisanjem, bacio sam pogled na moju krvavu ruku. Okrenuo sam se oko sebe i otvorio prednja vrata auta, uhvativši pištolj koji se nalazio na sedištu. Posmatrao sam tu stvar sa stisnutom vilicom pa mi je pažnju zaokupirala stara i napuštena zgrada koja se nalazila izolovana od ostalih nedaleko od mene. Prozori su bili u potpunosti prsli i fasada uništena, dok se sivi sloj betona i cigala nalazio na većini mesta.

Krenuo sam ka tamo i ubrzo ušao, lupivši stara vrata tako da udare u zid iza. Pogledao sam oko sebe za svaki slučaj da nema nikoga i krenuo da proučavam unutrašnjost.
Mesto je smrdelo na stare kovane starudije i svuda su se nalazile šine i delovi od vozova. Bilo je veće nego što je sama zgrada izgledala spolja. Ogromno, prašnjavo, potpuno napušteno i prazno.
Spazio sam stepenice sa strane koje vode na terasu na krovu zgrade i potrčao sam uz njih. Zaustavio sam se na sredini jer sam imao potrebu da pištolj upotrebim na izbacivanje besa koji me pritiska do krajnjih granica. Pucao sam na stakla od voza koja su se nalazila na drugom kraju. Sa njih sam prešao da pucam gde sam stigao, svuda okolo. Iznervirano sam uzdahnuo jer mi je nestalo metaka i nastavio da se krećem ka gore.

Razbio sam zaključana vrata i ušao u mali hodnik koji je vodio do krova. Zaslepela me je belina grada koja se videla odavde zajedno sa suncem koje je polako zalazilo i bacalo zrake pravo na moje oči zbog čega sam zatreptao na par sekundi.

Naslonio sam se na ogradu i pokušao da se malo smirim. Ledeni vazduh mi je stezao obraze i jedva sam pravio neke pokrete. Bio sam kao skamenjen. Osećao sam se mrtvo iznutra.

Zašto? Zbog devojke.

Nasmejao sam se sam sebi i produžio do kraja terase gde sam očistio sneg na podu i seo tako da su mi noge visile dole. Opipao sam metke u džepu i izvadio ih, igrajući se sa njima u krilu.

Mrzim činjenicu da sam pao tako nisko. Razočaran sam sam u sebe. Došlo je do toga da ponovo osećam ono najgore, ono što imam osećaj da me jede iznutra. Ovo mi jebeno nikako nije trebalo.