172 dana leta

1.

"Hajde Rejčel, stvarno si beba."
"Obična glupača. Klinka. Ne znam zašto je vučete okolo za sobom. Jebote, nismo bejbisiteri." Plava devojka sa iscrtanim ajlajnerom i tamnim karminom me strelja pogledom. Šutira konzervu teškom martinkom i odlazi.

"Pusti je, ima svoje momente. Hajde, samo jedan cim, nije strašno, obećavam" 

Glen mi pruža cigaru i gleda me sa iščekivanjem. Oklevam. Neću. Šta ako se zakašljem i bacim je i ispadnem glupa balavica i svi se budu smejali i... 

Sklanjam kosu iza uha. Uzimam cigaru i uvlačim dim. Svi se kikoću. Zašto se smeju? Zasrala sam nešto, gospode, zasrala sam. 

"Vidiš" , smeška se Glen, "nije strašno."

"Odlično, mala", iscerio se neko. Gledaju u mene zadovoljno. Ipak nisam uprskala?

Crvenokosa likuša sa pirsingom na jeziku, visoki lik sa obrijanom glavom i ogrlicom na bodlje, lik u kožnoj jakni razbarušene plave kose, zelenokosi tip u martinkama sa metalnim vrhovima. I Glen. Visok, zelenih očiju i tog jebačkog smeška u stranu. Nemoj tako da me gledaš čoveče, nemoj tako da me...

"Sad možeš da izdaneš", bupnu on i svi prasnu u smeh. Šta? Sranje. Sranje. Ispuštam dim. Bukvalno sam zaboravila da dišem. Koji blam. Zašto me uopšte trpe... 

"Hahaha, koji si ti kralj. Daj, ja ću da je dovršim" , uzima je i prislanja je sebi na usne. Dodirnuo je hladnim prstima moje. Trideset šest stepeni je, kako to da su mu ruke uvek ledene? I puši cigaru koja je bila meni u ustima, to je kao indirektni poljubac. Faak, ne gledaj tamo, gledaj dole... 
Skočio je sa zida na kom sedimo i dohvatio sprej sa zemlje. U nekoliko poteza je ispisao svoje ime preko betona. Posmatram ga kako vešto podebljava slova i ukrašava ih na krajevima. Za dva minuta smo gledali dole na pravi pravcati grafit. 

"Tebra, kad ćemo da šaramo stanicu?", viče devojka sa pirsingom Glenu. Svaki put kad otvori usta metalna kuglica se presijava na suncu.

"Ne znam, kad budemo nabavili još spreja... A i da uradim nove skice kod kuće, moramo da znamo šta crtamo."

"Okej, kul."

Oni se ozbiljno bave šaranjem. Mislila sam da im je to sprdnja, praktično kao i sve što rade. Slušaju pank i piju, vise okolo po ceo dan i rade baš sjebana sranja. Kao, ilegalna sranja, čoveče. To je otkačeno. Sviđa mi se. Imaju muda. On skicira grafite u svom bloku, a posle ih boji i doteruje. Kasnije ih radi sprejem na zidovima, ispadnu fantastično. Ima talenta. 

Stajao je iznad svog novonastalog brzog potpisa i odmeravao ga dok je završavao cigaru. 

"Nemam više pljuga, ko će da ide po njih?"

Svi mumlaju i lenjo se rastežu po zidu. Zeleni lik prolazi rukom kroz ofarbanu kosu.

"Šta, niko? Koji ste vi smorovi, ići ć..."

"Nek ide klinka." 

Ona ista plavokosa devojka stoji prekrštenih ruku naslonjena na zid. 

"Neću da je smaram. Idem sam, jebeš ga", kaže Glen. 

"Pa neka ide, i onako nema šta pametno da radi" čkilji u mene. Namazana usta joj se skupljaju. 

"Ohladi, Debi, koji ti je? Pusti malu na miru. Idem ja."

"Kako hoćeš... Uzmi mi mali vinjak kad već ideš." , baca mu zgužvan novac i on odlazi.

Zašto izgleda kao da me mrzi? Doduše, verovatno bih i ja mrzela sebe na njenom mestu. Kontam da ih smaram. Neko je pustio Seks Pistolse na zvučniku. 

"Koliko je sati?", pita Debi. 

"Minut do četiri",  neko odgovara. 
Gledam u prljave starke dok mi noge vise sa zida. Minut do... Stani, minut do četiri?

Sranje. Sranje. Kasnim. 

"Aam, moram da idem", tiho mrmljam i skačem dole. 

"Vidimo se"

"Ćao"

Debi me posmatra krajem oka.

Trčim. 

"Koji sam retard", mislim dok zaobilazim kante i betonske blokove. Brzo prolazim zidove višestruko išarane grafitima različitih boja. Skrećem iza ugla. Prošlo je dva minuta, neću stići...

"Jebote! Pazi malo!", čula sam prekasno, kad sam se već sudarila sa nekim. Vidim ulubljene limenke piva na zemlji. 

"Rejčel? Aa fak, nisam video da si ti. Izvini, jebi ga, nema veze"

Podižem glavu.

Ne. Ne... Glen. Nije moguće, ovo je...

"Sranje, izvini. Stvarno izvini, žurila sam da stignem kući, već kasnim. Stvarno sam debil, nisam gledala, evo..."

Umirem od blama.  On se smeška. Zašto se jebeno smeje? I zašto tako slatko?  Šta da radim? Zbunjeno ga gledam, i saginjem se da pokupim konzerve. Ruke mi drhte. 

"E-evo, ovaj, izvini, ja..." , pružam mu kesu u ruke. 

I dalje se smeška, gleda me pravo u oči. Ukočila sam se.

Sklonio mi je pramen kose sa lica ne skidavši pogled sa mojih očiju. Nisam disala. 

"Nema frke, mala. Sve je okej.", nasmešio se. 

Nesigurno se smeškam i gledam ga dok se okreće. 

"Požuri tamo gde si krenula", dobacio je pre nego što je nestao za uglom.