BAD ONE

9PART

*Isabella*

"Isabella ubi se!", govorim dok trčim niz stepenice. Sinoć, posle večere, izašla sam u grad. Bilo je ludo. London noću je očaravajući.
Bila sam u klubu i tamo upoznala momka. Bio je simpatičan i pravi zavodnik a ja previše pijana tako da sam pristala da spavam kod njega.
Poguram vrata izlazeći napolje ali istog trena zažalim. Napolju je padao sneg a ja sam bila samo u haljini koju je prekrivao samo tanki ogrtač.
Nisam se smela vraćati gore. Zamislite da pobegnete iz kreveta posle sexa i vratite se sa izgovoriom da je napolju nevreme pritom ne znajući ime dečka. To nisam mogla ni u ludilu.
Izvadim telefon te ga upalim.
Čudno, nema ni jednog poziva ili poruke. Odmahnem glavom te se vratim do vrata gde je bila nastrešnica. Ukucam broj te prislonim telefon uz uho cupkajući koliko je bilo moguće u ovim štiklama.
"Halo!", začuje se sa druge strane ali to nije bio glas koji sam htela da čujem.
"Mogu li dobiti Thea?", kažem brzo.
"Theo trenutno ima neka posla."
"Reci mu da sam ja njegov jedini posao i da se odmah javi na telefon!"
"Žalim ali ne može. Mogu li ti ja nekako pomoći?"
"Molim?! Ne!", kažem skoro vikajući."Ustvari, možeš. Hitno mi je potreban prevoz. Ne znam gde se nalazim, znam samo da je nevereme i da ne mogu odavde a smrzavam se."
"U redu videću šta mogu uraditi."
"Oke, samo požuri!", kažem besno i prekinem.
Nemam pojma sa kim sam pričala, uostalom nije ni važno sve dok mi može pomoći.

Posle nekih dedet minuta imala sam osećaj kao da se nalazim na severnom polu. Ovo nije normalno, smrzavam se i imam osećaj kao da ću se svakog trena srušiti.
"Hej, nemoj mi se pretvoriti u ledenu kraljicu!", čujem glas od kog se naježim jer mi je bio i previše poznat.
Podignem glavu nežno gledajući u njegove braon oči.
"Evo!" kaže te me ogrne njegovom jaknom."Idemo!", pruži ruku ali je ne uhvatim.
"Šta je?", okrene se.
"Kako si me našao?", pitam a on se krene smejati. "Šta je smešno?"
"Ništa. Hajde!", sada me je uhvatio oko ramena dok me vodi ka autu. Otvorio mi je vrata te sam sela. Za par trenutaka i on je bio tu paleći grejanje.
"Ah...", ispustila sam uzdah osetivši toplotu.
Pogledala sam ga dok mu je pogled imao prikovan za cestu.
"Kako to da me ti uvek spasiš?", pitala sam jer me je to najviše interesovalo.
"Molim?", okrenuo se na tren ali je ponovo pogled vratio na cestu.
"Ti si taj koji mi uvek pomaže. Kako znaš gde sam?"
"Pratim te.", kaže ozbiljno a ja bukvalo iskolačim oči."Šalim se, devojčice.", osmehne se dok ga samo nemo posmatram."Theo me je poslao. On ima neke obaveze.", pojasni.
"Obaveze? Uvek neke obaveze.", otpuhnem pomerajući pogled ka prozoru.
"Kako se vas dvoje znate?", pitam posle nekog vremena.
"Prijatelji smo."
"Theo nema prijatelje. Samo Lucas ali njega nisam videla dugo, tako da mislim da se više ni ne druže."
"Pa izgleda da ima."
"Hoćeš mi reći kako se zoveš? Mislim red bi bio da znam posle svega."
"Posle čega?", pogledam ga a on ima slabašan osmeh.
"Posle toga da si me zadržao da ne padnem, odbio večeru i sada me voziš negde a zasigurno znam da nije put do moje kuće.", govorim i mlatim rukama.
"Oi lakše malo! Smiri se..."
"Samo mi reci."
"Idemo kod mene kući. Tamo je Theo i sa njim ćeš ići svojoj kuću.
Oke?",
Završio a moj telefon krene zvoniti. Vanessa.
"Halo!", javim se.
"Zdravo Isabella! Vanessa je."
"Zdravo! Reci, kako mogu da ti pomognem?"
"Um znam da imaš slobodnu nedelju ali iskrsao je neki problem..."
"Kakav problem?"
"Jedna od devojaka je uganula nogu i ne može doći na reviju pa ako bi ti mogla da je zameniš?"
"Naravno nije problem. Samo kada je revija?"
"Sutra uveče."
"Sutra uveče?!", ponovim iznenađeno.
"Da... Pa odgovara ti ili...?"
"Da! Da!",
"E pa super, vidimo se onda. Ćao!"
"Ćao!", prekinem ali mi pogled ostane prikovan za datum na ekranu.
Sutra je 18 decembar, moj rođendan.

"Stigli smo.", trgnem se na njegov glas te pogledam ispred sebe. Nalazili smo se ispred velike kuće.
Otvorim vrata te krenem ka njemu koji me je čekao. Podigao je ruku kako bi ga uhvatila ali nisam želela. Bila sam ljuta.
"Kako god.", otpuhne te krene brzo uz stepenice.
Ih bože pomozi mi  Zašto je tu toliko stepenica i zašto su toliko klizave?
Podignem glavu ali on stoji na vrhu držeći cutaretu u ruci."Šta je bilo?", otpuhne dim.
"Ništa!", kažem glasno a on se nasmeje.
Hajde idemo! Podignem glavu te krenem. Ide mi dobro bar dok nisam stala na dva stepenika niže od njega i tada se okliznula. Krenula sa da padam unazad ali me je uhvatio.
"Čuvao sam te svo vreme a ti sada hoćeš da pogineš ipred moje kuće."
"Nisi morao.", pogledam ga ali ne baš lepo jer su mi pramenovi kose padali preko lica. Uspravi me te seda stojimo na vrhu stepenica. Sklonio mi je pramen  te me sada pažljivo pogledao.
"Ne duri se devojčice!", kaže i uđe u kuću ostavljajući otvorena vrata. Protresem glavu kako bi se oslobodila misli da mi je bio toliko blizu.
Krenem za njim ali kada uđem u dnevni susretnem sa muškim pogledima.
On ode za sto gde su sedela još dvojica uzimajući jednom sok iz ruke.
"Bella!", naizad ugledam Thea kako ulazi kroz druga vrata. Verovatno je bila neka trpezarija ili kuhinja pošto je nosio picu i jeo.