☁️
Sliku devojke sa plaže nisam mogao da izbacim iz glave. Ubeđen sam da je ranije nisam viđao. Iako dolazim stalno,a i imam običaj da ostanem malo duže,sigurno je nisam video. Nemoguće je da se tek tako pojavila. A crteži su uticali da moja zbunjenost bude još veća. Pokušavao sam da nađem koliku-toliku sličnost sa oba,ali ništa. Jednostavno su prikazivali mene kako stojim ili sedim gledajući mesec. Par puta sam razmišljao da skroz odustanem od istraživanja,ali znatiželja i zbunjenost me ubijaju. Ispričao sam Taehyungu za crteže i devojku.
"Gola? Eh,što ja nisam bio tamo..." udario sam ga po ramenu
"Brate,ovo je ozbiljno. Ne znam šta da radim." Taehyung se ispravio. Stavio je ruku preko usta razmišljajući.
"Siguran si da nisi to samo sanjao?Mislim,oba slučaja." nisam mu odgovorio. Preispitivao sam sve jučerašnje scene sa plaže u glavi. Bio sam siguran da sam svratio kod Seohyun,izašao sam i posle se ona stvorila. Isfrustriano sam prošao rukama kroz kosu i naslonio se na sto.
"Taehyunggg!Šta da radimmm?Ne znam ni šta je san ni java više.Ni lice joj nisam jasno video." gledao me je nekim izrazom lica koji nisam uspeo da dokučim.
"Polako,batice,smislićemo nešto." potapšao me je po ramenu dok je meni glava i dalje bila naslonjena na rukama.
☁️ ☁️ ☁️
Mesečina je osvetlila mirne talase dok sam ja stajao na pesku grčeći se od hladnog vetra. Trljao sam šake jednu o drugu ne bi li ih barem malo ugrejao. Osetio sam kako mi dve male,tanke ruke obavijaju struk.
"Napet si u poslednje vreme,zar ne?Ne bi trebao sebe da opterećuješ previše. Sve će doći na svoje vremenom. Opusti se." govorio mi je nežni ženski glas. Stopio sam se sa njom. Nisam se ni okretao niti sam pokušavao. Njene ruke su se kretale uz i niz moje grudi.
"Nemoj brinuti previše,lepi prinče." stalno mi je to ponavljala.
"A sad se moraš probuditi."
☁ ☁ ☁
Trgao sam shvativši da je ponovo sve ovo samo još san. Ali tako je realan. Mogao sam da osetim njen dodir i tačno se sećam njenog glasa. I njenih utešnih reči. Lepi princ. Glava će mi eksplodirati. Ne umem da razlikujem san i javu. Zašto se tako iznenada pojavila u mojoj glavi? Ili u stvarnosti? Izgubiću razum zbog nje. Potreban mi je mir i tišina. A plaža je jedino mesto gde to mogu da pronađem.
Seo sam u uobičajen položaj i posmatrao talase,ali koliko god se trudio da gledam i slušam iste,nisam mogao. Bio sam previše nemiran tražeći nju. Svest mi je govorila da se neće pojaviti,ali samo mali,maleni tračak nade me je ipak vodio. Talasi su postajali sve tiši,a ja sve umorniji. Odustao sam. Previše dugo sam se zadržao. Seohyun je odavno zatvorila kafić,te sam se uputio kući. Kako sam lagano pomerio ruku pod prstima sam osetio tvrd predmet. Iskpokao sam malu rupu i ugledao kamen i beli materijal ispod njega. Ruka mi je sama krenula da podigne kamen. Uzeo sam savijeno parče belog papira.
Zaledio sam se.
Još jedan crtež.
YOU ARE READING
Umetnost ljubavi | park jimin
Fanfiction"To je sposobnost koja se prožimala kroz moju porodicu jako dugo vremena. Niko zapravo nema pravi naziv za to, ali kada izabere tu određenu osobu, ona je prava. Dovela me je do tebe i nije pogrešila." Treba se dugo boriti da bi naši snovi postali st...
