Ponovna igra-7.knjiga serijala "Ponovno" (kratka priča)

"Šta ti je ona?"

2014.godina.

ANDREA

Ja volim mojeg brata. Volim ga više no išta. Al kad je tupan i glupson, lepo mi dođe da ga opaučim po toj ludoj glavi. Mogla bi se zakunut u sve svoje da su se on i Nađa spanđali i to opasno. Ne, onako kako mi je rekao, već pravo da su zaglibili. A kako to znam?! Prvo, na pomen njenog imena Mlađo odmah plane i napusti prostoriju. Drugo, kad god je zovem da dođe, ona odbija. Te ovo, te ono, te ne mogu u Beograd, te ne mogu u Podgoricu, te ne mogu na more! A mene nema razloga izbjegavat. Znači, njihova šema je duboka i zato se tako ponašaju, oboje, nezrelo ka klinci. A majko moja Jovanko, Nađa mi se baš dopada, đevojka je na mestu i voljela bi je za snajku više neg ijednu drugu! Međutim ne pomažu mi. Čak sam i majku aktivirala onako izokola pa sve zajedno radimo. I sad je pravi momenat. Ljetos sam proslavila 18.rođendan a sad ću napravit žurku za društvo iz Beograda kod Mlađa u stanu. I pozvala sam i nju. Međutim...

"Dobro jesi normalan? Sad već brinem!"

"Zašto jadna?"

"Kako zašto? Znam da nisi đevojka, pa ne možeš da budeš u pms-u! Stalno nešto gunđaš, mrzovoljan si i već primjećujem da si grozan prema đevojkama!"

"Andrea, batali, sve one dobro znaju na čemu su kod mene."

"A na čemu si ti sokole? Misliš li tako ceo svoj jebeni život? Diplomiro si a ne želiš da radiš ka zubar, ustvari ti jadan ne želiš ništa da radiš! E pa brate, samo da znaš, ničija nije do zore gorjela!"

"Što ti je odjutros?"

"Niš...samo kažem. Reci mi...ovaj... Znaš da ću pozvat Nađu na žurku?"

"Đe ćeš je pozvat? Zašto bi je pozvala? Kojeg će vraga ona ovde? Dolazi li?"

"Slušaj vamo! Napunila sam 18.ljeta i samo da znaš da sam prokljuvila vašu vezu ili šta već imate... Glupa nijesam da zbrojim dva i dva! I da znaš, ona mi se jako dopada a ti si verovatno ispa kreten, jer je ja već mjesecima zovem i ništa!"

"Mala..."

"Nemoj ti meni mala, nego jednom pljuni pa reci svojoj sestri, svojoj krvi da si petljao sa njom."

"Jesam, priznajem."

"I?"

"Što i? Ništa. Upustili smo se u neku igru..."

"Kakvu igru Mlađane?"

"Sad već nikaku. Gotovo je."

"Kako gotovo?"

"Andrea, što ne shvataš?"

"Vjeruj mi da ništa ne shvatam."

"Reko sam ti lijepo, bili smo zajedno, pristali smo oboje, igrali se i završili."

"Uh, uh, jadan ti meni. Što ste se to igrali? Seksa?"

"Andrea! Prećerala si!"

"Ako ste se samo seksali, zašto si onda nadrkan mesecima..."

"Nijesam."

"Jesi, jesi... Mlađane, što je ona tebi?"

"Ništa jadna, ništa. I molim te da odustaneš i da je ne zoveš na žurku."

"Ne brini se. I ona isto razmišlja ka ti i neće doći."

"Dobro. Odo da prošetam."

Duboko u sebi znam da mu se dopada i više no što želi da prizna. Ne bi ovoliko bio uzrujan i otišo da prošeta. Ej moj brat će da prošeta... Čudo prirode...
Ipak, jako bih voljela da dođe na tu žurku. Da mu pokaže... Uzela sam telefon i pozvala je.