"Ljubav - narkoman i ja"

9."I kad mi srce stane, voljet ću te"

Zazvonio mi je telefon. Trnci su prošli kroz mene. Nepoznat broj. Pogledala sam Emu."Javi se."-rekla je.
Ja: Halo.
Xx: Dobro veče.(uzvratio mi je prijatno tih glasić sa druge strane slušalice) Da li sam dobila kćer Alise Wolmer?
Ja: Da, a Vi ste?
Xx: Ja sam medicinska sestra koja pazi na vašu majku. (uzela je mali predah, pa nastavila) Žao mi je što Vam ovo moram reći, ali to mi je dužnost. Gospodja Alisa neće izdržati. Želi Vas vidjeti, ali morate požuriti. Nemate još puno vremena.
Tijelo mi se sledilo. Glas zanijemio. Mobitel mi je ispao iz ruke. Niz lice su mi potekle suze.
Ema: Dalila??
Ja: Požuri Ema. (rekla sam jedva ispuštajući glas)
Trčale smo do bolnice. Nismo stale niti sekunde. Pred vratima sobe stajala je ista ona sestra sa kojom sam razgovarala preko mobitela.
"Udjite"- rekla je spuštajući glavu.
Ema je ušla, ali je ostala da stoji pored vrata.
Ja: Mama! (pritrčala sam joj u zagrljaj. Sada sam već plakala tako da sam se čitava tresla)
Mama: Mi-la (rekla je jedva govoreći, dok me jednom rukom grlila a prstima druge prolazila kroz moju kosu)
Ja: Mama, ne ostavljaj me, trebaš mi! (rekla sam ne ispuštajući je iz zagrljaja. Nije smjela da ode od mene. Bog nije trebao da nas rastavi. Ona treba da živi)
Mama: Pu-sti, mi-la, najbo-lje je ovako. Biću tu, nika-da te neću napustiti. Uvijek ću te gleda-ti. (sada su se i na njenom licu mogle vidjeti suze. Jedva je disala, ali je i dalje pokušavala da ostane jaka. Udahnula je, pa je nastavila) Di-vna si će-rka male-na moja, pono-sna sam na tebe..
Ja: Volim te mama, puno te volim! (Rekla sam jecajući)
Mama: I ja te-be dra-ga mo-ja... Znaj mi-la, i kad mi srce sta-ne, vo-ljet ću te...
Nasmiješila se i zatvorila oči. Otkucaji srca su stali. Počela sam vrištati. Ema je pritrčala grleći me. Doktori su ušli, pokušavali su je oživeti, ali uzaludno. Ne može se oživeti osoba koja je otišla na nebo.. Bog ju je uzeo k sebi. Više je nije bilo medju nama, medju živima. Stajala sam tu, pored beživotnog tijela moje mame, ništa nisam mogla učiniti. Znala sam da je ne mogu vratiti, što me je boljelo još više...
(...)
"Tu sam"- poslala sam poruku Emi, i ona je istog trena istrčala ispred kuće.
Ema: Heej, (zagrlile smo se) udji. Je li završeno?
Ja: Da, jeste. Mnogo je ljudi bilo na sahrani. Mnogi su plakali, mada bilo je i onih koji nisu. Neki bi me čak i zagrlili, ili pak potapšali po ramenu. Sve u svemu, mama je sada na nebu, oni su se razišli svojim kućama. Vjerovatno, niko više ne plače. Čak, veoma je moguće da je niko i ne spominje.. Ljudi su to..
Ema: Eh, znam mila. Hoćeš čokolade? Sa jagodom. Tvoja omiljena. (osmijehnule smo se)
Ja: Naravno.. Ema, sjutra opet škola. (prevrnula sam očima) Idemo zajedno. Drugim busem.
Ema: Šta? Zar nećeš sa Pedjom, prvim? (upitala je zbunjeno)
Ja: Ne, javiću mu da ne idem prvim.
Ema: Nećeš vidjeti Bojana.
Ja: Boli me uvo, ne moram...

Svi koji čitate moju priču izvinite što dugo nije bilo nastavka. Mobitel mi je u kvaru, pa nisam mogla pisati. Od sada ću se nekako snalaziti, ali obećavam da ću pisati. Unaprijed hvala svima na razumijevanju. Kako vam se svidja nastavak? Pišite mišljenja.😞✨💘