Moj izbor 🔚

7

Plakala sam dok sam pisala ovo poglevlje . . .

- Mama zašto nismo mogli da se javimo tati?

Pokušavam da uspavam Mateju ali on je pun pitanja.

- Sine, volela bih da ti dam odgovor koji će biti prihvatljiv za tebe, ali ne znam koji bi to odgovor bio.

- Ne znaš.

- Odrasli su često komplikovani, ponekad ni sami sebe ne razumemo.

- Razgovaraću sa tatom.

- Važi – šta da mu kažem? Šta da slažem?

Mateja se napokon uspavao, kao i Lena a ja sam otvorila crno vino i sela na podu.

- Za Sinana Egemena – ne to je loše.

- Za moj životni promašaj – previše otrcano.

- Za sudbinu i slučajnosti. Ili jednostavno za bol.

Kako smo došli ovde? Kako si ti došla ovde Nikolija? Šta se desilo sa tobom? Gde si se usput izgubila? Zar si na ovo spala?

Zvono na mojim vratima ne natera da se ironično nasmejem.

- Odabrao si odličan trenutak Sinane.

Otključam i vratim se nazad u dnevnu sobu. Dopunim sebi čašu sa vinom, imam osećaj da će mi trebati.

- Moramo da razgovaramo.

- Naravno, razgovarajmo – otpijem dobar gutljaj.

- Zašto mi nisi rekla za moju majku?

Okrenem se ka njemu.

- Na šta konkretno misliš? Na deo kada je pokušala da me podmiti ili kada je nazvala moje dete kopiletom? Dva puta.

- Na sve! – viknuo je.

- Ne viči na mene! Ovo je tvoja krivica, sve je tvoja krivica.

- Nikolija . . .

- Dosta više! Zamolila sam te da ga ne povrediš. Šta da mu kažem sutra? Šta da smislim kao odgovor na pitanje "Zašto ne smemo da se javimo tati"? Ili "Šta je kopile"? Ne znam kako da te opravdam! – spustila sam čašu na sto.

- A ti . . – Bože raspadam se.

- Nazvala je moje dete kopiletom! A ja . . . nisam mogla ni da ga odbranim – grudi me stežu, ugušiću se.

- Dušo.

- Šta dušo? – okrenem se besno ka njemu.

- Šta Sinane?! Šta? Šta? – suze mi liju a ja ga molim pogledom da mi kaže nešto.

- Molim te, opravdaj sebe. Opravdaj svoje postupke. Kaži mi nešto . . . nešto da me uteši - zar nema ničeg?

- Zar ne vidiš koliko se mučim? Koliko me povređuješ?

- Vidim – konačno je progovorio. Prilazi mi sa suzama u očima, bol ga izjeda ali izjeda i mene. Gleda me u oči dok pada na kolena ispred mene.

- Sinane . . .

Naslanja glavu na moj stomak i grabi me rukama za bokove.

- Oprosti mi. Za svaki minut, dan i godinu . . . oprosti mi.

Gledam ga i borim se sama sa sobom, moja ruka želi da da ga uteši, da uleti u njegovu kosu ali moja duša je povređena i jadna, zato podignem ruke i sakrijem lice jer jecaji koji su počeli da izlaze iz mene tresli su moje celo telo.