Da mi je barem imati čavle. Bez njih je teško biti Tvoj. Bez njih noge bježe od križa, od onoga što si mi dao da do Tebe dođem. Da mi je barem imati čavle... Ovako lutam bespućima vlastitoga besmisla dok sve pokazuje na Tebe. Ali... teško je kad ponos vodi. Zato Te molim: Daj mi čavle da noge ne odlutaju. Da ne odem od Tebe!
Da mi je imati čavle. Kako bih inače držao križ? Kako bih držao i prihvatio ono što mi daješ?! Ruke su preslabe a srce ponekad bezvoljno. Gledam u Tvoj lik i vidim što mi je činiti.. ali teško je prihvatiti tu grubost koju križ donosi. Teško je naći snage za nositi samoga sebe. Zato Te molim: Daj mi čavle da ruke nikada ne posustanu! Da se uvijek držim blizu Tebe koji mi ljubav pokazuješ na križu!
Da mi je imati krunu. Ovako samoga sebe krunim vlastitom ohološću i svime onime što me zapravo ponižava. Nije to nešto čime bih se trebao hvaliti. Ponos stere do nebesa. Potpuno nepotrebno. Zato Te molim: Daj mi krunu poput Tvoje da znam da nisam veći od onoga što Ti vidiš!
Da mi je imati probodeno srce. Nakupljeno je u njemu dosta toga. Više je onoga što Tebe nije dostojno. Napunjeno je i nema prostora u koji bi Ti ušao. Želim da budeš dio života a nisam Ti dao prostora. Zato Te molim: Daj mi da imam srce poput Tvoga - prazno od samoga sebe i puno mjesta za drugoga, za Tebe!
Eh, da.. Da mi je imati sve to. Čudno da molim za to. Nekada sam ja bio taj koji je Tebi zadavao muku na taj način a danas Te molim za ovo... kako objasniti? Ne znam. Žrtva i ljubav idu zajedno a bez njih put do Tebe nije vidljiv. Zašto odgađati neizbježno? Daj da Te ljubim kao Ti mene!
Da mi je barem imati čavle.
