Dobro, možda sam malo preterala sa izležavanjem, i možda sam ostavila samo 15 minuta za spremanje.
Matijin glas me iritira dok se glasno dere po kući da požurim. Nisam ja kriva što sam lepši blizanac.
„Ja ću te zaklati Emina! Zaklaću te! Ili još bolje.. odneću te na giljotinu! ”
Giljotinu više ne koriste, ali kako to objasniti malom mozgu kog poseduje moj brat? Na sebi nosim neku laganu belu haljinu i kosa mi je za čudo u ne tako lošem stanju. Nosim cilele sa manjom petom bež boje i odzvanjaju dok dolazim do mog besnog, užasno naparfemisanog brata. „Isuse, jesi se ti kupao u parfemu? ” pravim gadljivu facu.
„Ne nerviraj me dodatno, ne želim kasniti prvi dan! ”
I tako smo završili ispred ogromne užasne, ustanove pune nepoznatih ljudi. Kaća uzbuđeno uzdiše dok pogledom prolazi po tamnoj cigli a ja se zahvaljujem bogu što smo stigli u jednom komadu.
Ovo mi je potsetnik da izbegavam bratov auto u širokom luku, bar dok on vozi i ima lažnu vozačku. Ne znam kako mama još nije svatila, ali bolje po njegovo nakurčeno dupe koje je okruženo pažnjom otkad se parkirao na školski parking.
„Jebaću mater onome ko ti dade lažnu vozačku! ” već sikćem dok koračamo ka ulazu.
Dvorište je već puno, i iskreno to nije tako dobro. Bar ne po mene.
„Idemo u isti razred nije li to divno Emina? ” Matija mi se ruga.
Već smo pričali o tome i razmotrili činjenicu da su se žešće zajebali s tim što su nas stavili u isti razred. Majka je već pokušala dati do znanja plavokosoj direktorici šta se sve može desiti, no direktorka Mišić smatra da zna svoj posao.
Kaća je takođe sa nama u razredu i možemo reći da je preko majke pretila Mišićki da nas dve moramo ići u isto odeljenje. Ništa čudno.
„Kako ja da znam gde je šestica? ” gledam u raspored. Matematika se najčešće ponavlja ali to mi nekako ne stvara problem, nije kao da imam brata koji je nekom čudnom logikom razume (i dan danas proklinjem što taj gen nije prešao na mene).
Šestica je kabinet na trećem spratu skroz levo uz hodnik sa limenim vratima (ne, ni ja ne razumem). Matija me već ubija pogledom što sam ušla bez kucanja ali to je nekako nešto što uvek radim.
Dudde, nemam ja vremena da čekam da se neko odazove na moje kucanje.
Oči smeđokosog profesora su svetle i užasno plave, on nas dočeka u urednoj košulji i ko za njega šivenim pantalonama. Kaća me gurka ramenom već pogledom šarajući po njegovom, da kažemo, dosta izraženom dupetu. Mladolik je i ne izgleda uznemireno što sam glumila razbojnika izostavljajući kucanje.
„Oprostite koleginice? ” glas mu je sav u sitnim nitima, dubok i muževan.
„Vi predajete matematiku?Niste li malo preml..? ”
„Da, mi smo novi! Moja sestra je samo malo zbunjena. ” Matija je do mene. Iz ovog ugla vidim njegovu usku majicu koja mu pomaže da prikaže svoja isklesana prsa i time privuče svu pozornost ženske populacije. Na nama je sada dosta pogleda, kako ženskih tako i muških.
„Oh! Naravno, upozorili su me na vas!”
Upozorili? Ne mogu prekriti osmeh, da, direktorka Mišić zna svoj posao.
„Ja sam Kaća Tomić, drago mi je! ” poklanja mu jedan od svojih osmeha koji znače „Sviđam ti se, zar ne? ” ili nešto u tom fazonu. Znam kad moja drugarica muva, a ovo jeste jedan od slučajeva. Zna i Matija i sad iznervirano frkće i pita gde može sesti.
„Ti nam se nećeš predstaviti? ” plavooki profesor me ipak primeti. Ili bar pokloni malo pažnje koju mu oduzima moja nasmejana drugarica.
„Ko da ima smisla, svakako će te videti u onom ku.. da, dnevniku. ”
U zadnje vreme previše psujem. Nisam ponosna na svoj jezik, ali uspešno okrivljujem Matiju koji voli pošteno opsovati, on smatra da što čovek zna bolje opsovati to je pošteniji.
Ne želim pričati sve te njegove teorije, većina čak nema nikakvog smisla ili ti nijedna nema nikakvog smisla.
On je sa svojim društvom kod nas u kući puno više vremena kako mama radi dve pune dve smene, pa se tako pretvaram u sunđer upijajući njihove prljave izraze i psovke.
Da, definitivno si moram skratiti jezik možda neka mamina terapija pomogne.
