Jagoš (3.deo serijala)

TREĆE POGLAVLJE

...Jagoš...

Jebala me prikolica, jedva sam uspeo da je parkiram na trajektu, a da ne zakačim nekoga! Od Olginih kola nemam nikakav pregled, a ostala auta popakovana ko sardine. Dobro, mala je ovo kazna za ono što sam uradio.

Kada sam upalio njen auto da ga popnem na šlep ustanovio sam "kvar". Trebalo mi je petnaest minuta i hiljadu dinara da ga popravim na licu mesta.Otišao joj je konvertor klime. Tako je mogla da vozi sledeće dve godine bez bojazni da će automobil stati. Jedino što se čuje. Ali mi majstori imamo devizu: Pojačaj muziku i ništa se neće čuti. Međutim, da propustim da do Tasosa gledam njene lepe, vitke noge nema cenu!

Popnem se na drugu palubu i tamo gde je gužva, tu je Tea! Ja harizmatičnije dete nisam video! Prosto ne možeš da joj odoliš. Kako bih ja bio srećan čovek da mi Bog pokloni takav biser. Pa bio bih tepih po kom hoda.

"Čika Jago, dođi da hranimo galebove. Moju malu ruku ne vide!" Kao po komandi dolazim do njih i dižem je. Tako je uzdignutija od mase i galeb doleće do njene rukice i uzima kiflu. Ona cikne od sreće, a ja se uplašim da je nije povredio i brzo je spustim.

Odlazimo u bar, počelo je da prži, tamo će nam biti prijatnije. Hahaha, prži mene ona celim putem, neće me klima spasiti!

"Teto, mogu li sa Kasandrom u onaj deo za decu?"

"Pošto često putuje trajektom, svi je znaju i obožavaju. Kasandra je komšinica moje Tanje. Idi Tea igraj se i budi dobra." Objasni mi.

Zbog velike gužve jedva nađemo mesto. Primorani smo da sedimo stisnuti, što samo pojačava temperaturu. Kada prekrsti noge i slučajno me okrzne, samo što ne odskočim. Iako imam letnje farmerice na sebi kao da sam go. Elektricitet mi prostruji kroz kičmu i udari tačno između nogu.

Posle Ljiljanine smrti to se nije dešavalo. Obično naletim na neku ludu koju kresnem na brzaka, samo da zadovoljim potrebe. Ni jedna me dotakla nije, a evo na malu Olgu reagujem.

"Pa, Olga šta ti radiš u životu?" Moram da saznam da li ima nekoga.

"Radim kao sekretar Tehničke škole." Znači pravnica. Lepa, zgodna, pametna. Znači za izbegavanje.

" Drzavni posao, lepo. Kako to da te ne viđam u gradu? Nije Valjevo metropola."

" Živim na Brđanima, radim u Tehničkoj. Posle posla sam obično kući, čitam knjige. U grad idem samo u kupovinu. Retko izlazim."

"Čudno. Lepa devojka sedi kući. Zar nemaš momka?" Odjednom joj se veo tuge navuče na lice. Zatvori svoje morsko plave oči i bolna grimasa joj zgrči mišiće na licu.

"Duga je to priča." Uzdahnu. Ostavljena je. Koji je to mamlaz mogao da pusti ovo savršenstvo iz svog života?

"Mislim da nam vožnja traje još sat vremena, ako želiš, možeš da mi ispricaš."

"Ako baš želiš da čuješ jedinu tužnu priču..."

"Zar tako mlada devojka ima tužnu priču?"

"Nažalost,da."

"Kako smo se našli, nas dvoje,dve tužne priče." Setim se svoje priče. Nadam se samo da njena nije ni blizu moje.

" Upoznala sam ga u Beogradu. Bila je to ljubav na prvi pogled. Vrlo brzo smo počeli da se zabavljamo. Svakim danom samo otkrivali da se super slažemo. Posle tri meseca smo se verili. Na dan kada sam diplomirala, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Pijani vozač ga je ubio na mestu." Zatvori oči da bi sprečila da joj suze krenu. Međutim,jedna suza izdajica se skotrlja niz njen obraz.

"Stvarno su nam priče tužne. Ni ja nisam bolje prošao."

"Koja je tvoja priča?"

Ispričam joj sve o Ljiljani i meni. Sve, baš sve. Ovako se nikada nikome otvorio nisam. Boli, boli i moja i njena priča. Dve nesrećne duše našle se na istom mestu.

"Ljudi, jel vam upalila buba u oko?" Poznat glasić nas trgnu iz prošlosti. "Tako mami upadne buba svaki put kad neko pomene tatu."

"Jeste šećeru, ponekad nam dođu te nevidljive bube i pravo u oko." Podignem je pa je stavim u krila.

"Meni je jednom upala neka ljuta buba u oko i bolelo me jako. Ali ja sam nju videla. Mnogo je ružna bila." Napravi gadljivu facu da se oboje zasmejemo.

"Zato treba nositi naočare." Uzmem svoje "rejbanke" pa njima zaklonim oči.

"Ja nemam naočare, polomila sam ih!" Tužno kaže.

"Pa princezo, onda to moramo promeniti čim se iskrcamo." Obgrli me svojim rukama i mazno me pita:

"Jel' mogu ja da biram?" Klimnem joj glavom,a ona se nagne pa mi šapne "One sam namerno polomila,bile su ružne.

Komešanje putnika nam signalizira da uskoro pristajemo u luku.

Dogovorim se sa Olgom gde da me čekaju, pošto je moj džip prvi na istovaru. Spustim se na palubu sa automobilima i strpljivo čekam da trajekt pristane i omogući se istovar.

Misli mi ne napušta Olgina priča, a da budem iskren, ni njena pojava. Njene izvajane noge, uzan struk, oble grudi čine njenu figuru poput peščanog sata. Lice joj uokviruje duga crna kosa, a sa njega sijaju dva najlepša safira. Pune usne mame na poljupce. Stvarno izgleda vrh.

Ali nije izgled to što me privlači. Privlači me to što je napaćena duša kao ja. Privlači me jer zna koliko je vreme relativno, zna koliko znači kada ga provedeš sa nekim koga više nećeš videti.

Dok izvozim šlep sa trajekta odlučim da je ovaj život isuviše kratak da bih čekao, odlučim da ću konačno posle pet godina prestati da se samosažaljevam.

Ljiljana je umrla, ja nisam. Menjao bih svoj život za njen, ali to ne ide tako. Tražila je od mene da nastavim dalje sa životom. Krajnje je vreme da se pomirim sa gubitkom i započnem sa novim životom.

Ona ima posebno mesto u mom srcu i niko je tamo dirati neće, kao  što i deo Olginog srca pripada samo njenom vereniku. Ja ću biti taj koji će da napadne slobodan deo njenog srca i nju da pustim u slobodan deo moga srca.

Samo ljudi koji su doživeli ovakav strašan gubitak mogu naći mir sa istom takvom osobom. Nadam se da ćemo znati zajedno da ćutimo, da ćemo znati zajedno da pričamo.

Sve ostalo vremenom će se srediti. Stariji sam od nje, iskoristiću tu svoju prednost.

Misija kreće odmah. Upravo gledam u svog glavnog saradnika koga pod hitno vodim u kupovinu naočara.

"Čika Jago vidi moju kuću!" Prstom je uperila u pravcu kuća koje liče jedna na drugu.

"Vidim šećeru, a gde je prodavnica za naočare?" Uhvati me za ruku i povuče me ka štandovima koji se nalaze u blizini luke. Olga lagano korača za nama.

Vidi se na njoj da joj je teško pala seansa ogoljavanja duša, ali velika je ona cura. Biće to sve dobro.

"Mogu li ove roze sa Hello kity?"

"Naravno šećeru, Olga pomozi mi da kupim Tanji nešto, ne mogu prazne ruke pred nju, a znam da me pustiti neće dok bar kafu ne popijem!"

Sad kada sam se osigurao da ću još vremena provesti uz nju, sve je lakše. I to što nisam spavao i to što od juče nisam jeo.