Srce u paklu🔚

Pobeda

Otkopčam sako pa sednem na stolicu pored Miroljuba. Pogledam ga sa strane, kako se zadovoljno smeška, pa uzmem viljušku i navalim na ukusno predjelo.

-Bio si u pravu. -Kaže mi. -Apsolutno je reagovala onako kako si rekao da hoće.

-Previše sam vremena proveo proučavajući da je ne znam kako diše. -Odgovorim.

-Čak joj je i boja u licu bila onakva kakva si rekao da hoće.

-Hej, moram da poznajem buduću ženu. -Kažem i spustim viljušku. Ostaviću joj par minuta da se sabere, pa ću je potražiti. Pametna je ona, do sada je i sama svesna da je nasela.

-Znači, sledi nam svadba? Šta ako ona odbije, pobegne? -Pita me njen otac.

-Ne poznaješ svoju ćerku ako misliš da će pobeći od date reči. Buniće se, glumiti budalu, staviti me na sto muka, ali će se udati za mene. A kada se uda, to je to. -Ustanem polako od stola.

-Izvini me taste idem da pronađem svoju buduću ženu. -Nasmejem se u hodu pa produžim u smeru u kom je poslednji put otišla.

Nataša je moja hodajuća nevolja od kada sam je prvi put video, od trenutka kada je ušla u hotelsku sobu, od trenutka kada je prvi put izvadila nož na mene. Ništa u našem odnosu nije bilo normalno, zašto bi venčanje bilo. Ali ona je boja moga sveta, sasvim je prirodno da je deo mog sveta.

Otvorim vrata kupatila i zateknem je kako sedi na lavabou sa suknjom lagano podignutom iznad kolena i nožem prelazi preko ivica noktiju. Gleda me ispod oka, kao da me mrzi. Kao da zeli da me zakolje ovim nozem, a mene zapravo ona scena izuzetno pali.

Retko sam se zatekao u ženskom toaletu, te se okrenem par puta i osmotrim kako to izgleda žensko utočište.

Vratim pogled na Natašu i ne mogu da se ne nasmejem načinu na koji me gleda. Ono što je negde neverovatno jeste da sam ja već dugo samo Dalibor, retko u sebi čujem Djavolov glas, ali ona je itekako i dalje Garava. Prkosna i jaka. Pomislim šta bi joj Djavo sada uradio, ali znam da je odgovor isti. Isto što i Dalibor. Sve isto što i ja.

Mogao bih sad da joj stanem izmedju nogu, polako skinem gaćice i udjem u nju, dok sve vreme to gledam u ogledalu. Ili da je okrenem, namestim joj ruke na lavabo i pustim je da gledam dok je odpozadi uzimam.

Ništa od toga ne uradim, već se naslonim na vrata wc-a i samo je gledam bez reči. Pustam scene koje zamišljam da budu samo scene, da ih ona traži.

Gleda ona mene, gledam ja nju. Pogledom me odmeri od glave do pete pa nervozno frke. Uzvratim joj odmeravanje, pa se zadovoljno nasmejem. Ona prevrne oči.

Kao deca od sedamnaest godina. Napokon, kada više ne može da izdrži kontakt očima,  progovori. -Kakav vam je master plan!!

-Genijalan. -Odgovorim.

-Ko je devojka? -Upita me.

-Mladina sestra, prosto sam je zamolio za ples. Jedan ples.

-Aha. Divno pleše. -Odgovori mi.

-Da. Kakav je bio trening? -Upitam je.

-Trening propo. -Kaže mi besna i ustane sa lavaboa. Okrene se i u ogledalu popravi frizuru. -Dakle zeniš me?

-Da. Zenim te.

-Dobro. -Okrene se, odmeri me i izađe iz kupatila. Hrabra moja devojka kako prihvata poraze, ali mi je drago što je završila obuku.

Naš slavni advokat poklonio je svojoj supruzi za rodjendan pistolj sa rečima da će je lakše izvući iz zatvora, nego iz groba, ako joj zatreba da se odbrani. Te je i meni drago kad znam da Nataša zna da se čuva sama, iako ću se svim silama potruditi da je od nevolja čuvam ja.

Samo ko će mene da čuva od nevolje, upitam svoje sive oči u ogledalu? Ko će mene od Nataše da sačuva? 

Kada je sve ovo počinjalo, čuvena igra mačke i miša, svi nestašni trenuci nisam ni slutio da će nas sve ovo dovesti do ovoga. Bio sam najgora verzija sebe, često ne znajući šta hoću. Plan nikad nije bio ovakav, ona nikada nije bila plan. Trebalo je da je pronađem, a onda je ona pronašla mene i promenila me.

Sve što sam radio, ili trebao da uradim, zapravo je jako mizerno u odnosu na ove trenutke. Mesec dana dok je ona trenirala, ja sam čekao. Čekao da dobijem potvrdu, da li je moja iako se protiv toga bori ili prvi put borbu gubim ja.

Mada oboje bismo izgubili kada ne bismo dali šansu tim porivima koji nas teraju preko ivice. Tim sitnim alarmima za uzbunu kada smo blizu jedno drugom.

Izadjem iz wc-a i vratim se za sto. Nataša sedi pored svog bioloskog oca, sa druge strane istog čoveka sedim ja, koji je u meni stvorio svog djavola.

Koliko god sjebano zvučalo, bićemo mi sjajna porodica. Malo bi porodica poginulo u borbi kao mi jedni za druge, još manje porodica bi u borbi jedno drugima verovalo. A ja sam čvrsto uveren, da kada do toga bude došlo mi jedni u drugima imamo saborce. Znak mi je i to što ona nije pobegla od nas, nego je ostala da uči.Još kada mi Nataša rodi decu, što od samog starta želim, sve će doći na svoje.

Sa podijuma za muziku začuju se zvuci stvoreni za ples. Ustanem sa svoje stolice i pružim ruku Nataši.
Odmeri me, pa prihvati ruku i spremno me prati na podijum.

Stavim ruku na njena leđa i ona zadrhti, privučem je blize sebi i pomirišem joj kosu. Miriše na lavandu i na taj još neki miris koji ne umem da odgonetnem. Dok se sporo krećemo u ritmu muzike ona mi se prepušta da je vodim. I to me zbunjuje. Nataša se sa tobom bori, ne prepušta ti vodjstvo.

-Šta nije u redu? Ne želiš ovo? -Pitam je tihim glasom.

Ona podigne trepavice i pogleda me pravo u oči, pa par puta trepne.

-Zašto ja? -Pitam me tiho.

-Pre par meseci, kada sam se samo vratio da pazim na tebe, došao kao verenik Sonjin iako sam znao da je neću oženiti, sedeo sam u klubu kada si ušla. Video sam te par godina pre toga i zaboravio sam koliko si lepa. Gledala si u mom pravcu i nervozno cupkala nogom, te se isto činio i ja. Tada se rodila misao u mojoj glavi, želeo sam da budeš nekako moja. Makar malo. Zatim si došla u moju sobu, odigrala ulogu zivota i bacila mi rukavicu u lice. Sve sam zaboravio, morao sam da te imam, da ti dokažem. Samo sam sebi Nataša dokazao, da te volim, volim borbu sa tobom, volim kako se menjam zbog tebe. Volim te kada pucaš u mene, kada se svađaš sa mnom, kada si mirna u mojim rukama. Dalibor i Djavo vole i Natašu i Garavu, i zato sam spreman sve da učinim da budeš moja žena, a onda ćemo se snaći.

Završim svoj monolog i shvatim da stojimo na sred podijuma dok parovi oko nas plešu. Stojimo i gledamo jedno drugom pravo u oči i čekamo da se nešto desi. Nataša mi pušta ruku i napravi malo prostora između nas.

-Sve bi ovo bilo mnogo lakše da si mi samo rekao da me voliš. Da me nisi mučio, slao kući taksijem, upadao mi u lokal, upadao mi u život.

-Da sve to nisam radio, ne bih znao. Ali sada znam.

Ona me pogleda, obliže usne i spusti pogled. -Znam i ja.

-Šta znaš Nataša?

-Da odavno ne mogu da pobegnem od tebe. Zašto mi nisi rekao za oca?

-Nije bilo moje da ti kažem, i da sam ti rekao ja, morao bih mnogo toga da slažem, a nisam želeo. - Što i jeste potpuna istina. Nisam želeo da zna kolika smo mi čudovišta.

-Ti i moj otac ste moja čudovišta u ormaru, ali mislim da ću morati da naučim da se borim sa vama.

-Ide ti dobro! -Odgovorim joj.

Ona mi priđe, stavi ruku na moj obraz pa me nežno poljubi. Uhvatim je oko struka i produbim poljubac. Ljubim je svom željom koja me je mučila ovih meseci. Ona se odvoji od mene i svojim toplim dahom šapne. -Zakaži tu svadbu.