Majke

Milena

- Imam jedno ime.

- Koje?

- Nena Petrović.

- Da li će ona . . . – progutam knedlu.

- Imala je nekoliko pobačaja i nekoliko vantelesnih neuspelih oplodnji, sudeći po ovome što čitam ne može da iznese trudnoću do kraja.

- Čime se bavi?

- Ona je pisac a njen suprug je privatnik. Milena zbog ovoga mogu izgubiti posao.

- Znam ali ne možeš ni da zamisliš koliko sam ti zahvalna zbog ovog.

- Jesi li sigurna da želiš . . .

- Da napustim svoje dete? Naravno da ne, ovo mi je više kao opcija.

- Opcija? Zašto ne odeš u policiju? Prijavi ga, učini nešto.

- Da učinim nešto? Ja, nezaposlena majka koja ima završenu samo srednju školu i ni dana radnog staža da tužim policajca kojeg svi smatraju poštenim? Lokalnog heroja? E moja prijateljice, jedina žena koja zna kakav je on zaista je njegova majka ali ona uporno zatvara oči pred istinom.

- Ne znam šta da ti kažem, a sama znaš da ti ne mogu pomoći, ni moja situacija nije ništa bolja.

Udahnem duboko na ove njene reči, od kad je muž ostavio sa dvoje dece snalazi se kako ime i kako zna.

- Ovo je i više nego dovoljno. Ja . . . on nikad do sad nije krenuo na našu ćerku ali . . . ukoliko iole poslumnjam moram je skloniti na sigurno – uradiću sve zbog mog deteta.

- Srećno, ne znam šta bih ti drugo rekla.

- Nema šta da mi kažeš. Svako dobro i čuvaj decu.

- Samo to i radim.

Osećam se bedno i jadno, ali poslednjih dana sva više razmatram mogućnosti moje ćerke Sare. Možda nisam dovoljno obrazovana ali sam dovoljno pametna da shvatim da sa ocem nema nikakvu budućnost. Da li je i moja majka tako razmišljala?

Mene je odgojila tetka, moja majka je bila mlada kada me je rodila i jednostavno me se odrekla. Ceo život je mrzim zbog toga, proklinjem je i govorim sebi kako joj nikad neću oprostiti to što mi je uradila ali . . . Nikad ne reci nikad. Tek sada počinjem da razmišljam o njenim razlozima. Čudno je zapravo kako sam mislila da sam svoju tetku volela najviše, ona me je odgojila, zatim sam to mislila i za mog supruga . . . velika ljubav, dok nas smrt ne rastavi . . . ali pojma nisam imala o veličini ljubavi dok nisam ugledala moju Sanju. To sićušno, maleno biće u mojim rukama izazavalo je toliku ljubav u meni da ne bih verovala da je nisam osetila. Čovek nema pojma šta je zapravo ljubav dok u rukama ne uzme deo sebe.

Ali ovaj deo sebe ja možda neću moći da sačuvam, to je mogućnost koja mi kida dušu.