[Četvrti deo u serijalu Moj milioner, o bratu Rokfelerovih - Kejdenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Postoje pravila koja se prosto ne krše. Granice koje se jednostavno ne prelaze. I ljubav koja se ne događa.❞
Da li postoji sreća, ako imaš sve, a...
Pre svega, srećna nova godina i srećni praznici!!! lepo se provedite, bilo da idete negde ili ostajete kod kuće❤ ljubim vas💋
Uživajte u nastavku😚 sledeći ide negde oko drugog januara.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
KEJDEN
Nik je sahranjen na istom groblju, nedaleko od grobova roditelja Klare i Kene, našeg oca; groba Koltonove tadašnje devojke i groba moje tadašnje devojke, Kasandre. Našeg anđela.
Sve ih je ubio Erik Donoj - polubrat Brage Donoja. A Braga je sada uzeo još jednog od nas. Našeg Nika.
I dok su moja braća zatrpavala njegov grob zemljom, ja sam stajao pored Džejsona - držeći ga čvrsto za podlakticu jer mu se par puta zavrtelo u glavi. Groblje je bilo preplavljeno plačem Nikove majke, Nikove udovice sa sada dvoje dece i ostalim ženama iz našeg kraja koje su istinski volele ovog časnog momka.
Meni suze nisu lile. Jer su presušile. Toliko sam se isplakao za života, da je sada ostao samo bes...
***
Nalazio sam se ispred zgrade u kojoj je živeo još jedan naš neprijatelj. Albert Braga.
To je saznao Nik pre nego što ga je ubio Donoj i ostavio mi podatke sa dokumentima na mom stolu. Zato sam poveo Koltona i Dejva sa sobom, dok sam Dejmijenu rekao da ostane malo sa Džejsonom posle sahrane. Žene sam uz pratnju naših ljudi poslao u Nikovu kuću kako bi pomogle njegovoj udovici i majici da posluže hranu, da bi ljudi namenili sahranjenom.
Braća i ja smo se dvadesetak minuta kasnije dovezli do zgrade u kojoj je živeo Albert. Sačekali smo kada će da izađe, a onda neprimetno krenuli za njim.
Kako se ispostavilo, Albert se odvezao do muzeja u centru. Parkirao sam auto, dok smo gledali kako Albert ulazi. Zgledao sam se sa braćom.
"Ući ćemo neprimetno, u gužvu turista. Proguraćemo se do sredine, a onda gledajte na koju stranu je otišao", saopštio je Kolton. Klimnuli smo i narepetirali za svaki slučaj pištolje pa i zatakli za pojaseve.
Tako smo i uradili.
Neprimetno smo ušli kroz gužvu i stali na sredinu muzeja.
"Ja ga ne vidim nigde", dodao je Dejv, "A vi."
"Ne", odgovorio sam. Kolton je par trenutaka kasnije progovorio.
"Tamo", saopštio je i pokazao glavom na istočni deo muzeja.
Tamo je stajao Albert Braga i zaista je izgledao kao da čeka nekog. Zgledao sam se sa braćom i sklonili smo se u ugao da bismo videli šta radi ili šta pokušava. Prošlo je nekoliko minuta i saznali smo.
Zgodna žena, duge smeđe kose se kretala ka Albertu. Bila je obučena u košulju i suknju, a imala je visoke štikle na nogama. Pozdravila se sa Albertom, tako što su se toplo zagrlili i ona ga je poljubila u obraz. Braća su pogledala u mene.
Još uvek nismo shvatili ko je u pitanju, ali kada se vitka žena okrenula, sve nam je bilo jasno.
Bila je to, verovali ili ne, doktorka Roud Vilijams.
Nije nas videla, ni uočila, već je mahinalno zabacila kosu i videli smo joj lice.
"Ta mala prevrtljivica...", započeo je Kolton psujući. Krenuo je naglo ka njoj, ali ja sam ga zaustavio pokretom ruke.
"Ne sada", rekao sam ozbiljno, "Nije ni vreme ni mesto. Ja ću to da rešim."
"Ali, ali.. ali Kejdene...", zakukao je Kolton, a ja sam ga opet prekinuo.
"Nema ali. Ovo je moj problem. Doktorka je moja. Ja ću da saznam koja je njena uloga u ovome i da li u opšte ima ulogu", saopštio sam.
"Očigledno je da ima", promrmljao je Dejv.
"Hajde, idemo sad", rekao sam im, okretajući im leđa i kretajući se ka ulazu.
Da li je to bila ista stara greška sa doktorkom, videćemo.
"Šta, samo tako ćemo da ih ostavimo ovde?", upitao je Dejv, nameravajući da uradi nešto drugo.
"A šta trebam da uradim? Kažite mi. Da ne treba možda da počnem da mašem pištoljem i da im priđem, uzimajući Alberta za taoca?", upitao sam sarkastično.
"Pa, zapravo... to sam i nameravao da uradimo", dodao je Kolton. Dejv se složio sa njim, klimajući glavom.
Prevrnuo sam očima na to, kada mi je zazvonio telefon. Pogodite ko me je zvao?
"Sačekajte me kod auta. Odmah dolazim", saopštio sam braći i oni su se pokrenuli i ubrzo potom izašli iz muzeja.
Ja sam se javio na telefon.
"Šta hoćeš?"
"Hteo sam da ti pojasnim kako to izgleda kada ti uzmu jednog brata", pričao je Braga Donoj preko telefona. Ja sam se namrštio.
"Šta je bilo momče? Ostao si sam?", nastavio je.
"Gde si ti, čoveče", upitao sam ljuto.
"Blizu sam toliko da ti mogu pucati u glavu. Ali neću to uraditi", nastavio je, "Umesto toga, naučiću te šta znači izgubiti brata pred očima", podigao sam pogled na njegove reči, shvativši šta namerava.
"Ja sam naučio zahvaljujući tebi, a ti ćeš da naučiš od mene."
Istrčao sam iz muzeja, taman da vidim Koltona kako mi maše da požurim. Dejv je stajao sa druge strane auta. Pogledao sam na drugu stranu ulice, ugledavši Bragine ljude kako se približavaju Koltonu i vade pištolje. A onda pucaju na njih.
"Brate!", povikao sam, istrčavajući sa ulaza muzeja i žureći ka njima. Prekinuo sam pre toga vezu Bragi i izvadio pištolj.
Braginih ljudi je bilo troje. Jedan je ranio Koltona odmah na početku, dok je Dejv stao iza otvorenih vrata auta i počeo da puca u njih. Ja sam ubio dvojicu, a Dejv je smrtonosno ranio trećeg.
Oprezno sam prišao Koltonu sa druge strane auta. Dejv je išao za mnom.
Sa suzama u očima i nevericom, posmatrao sam svog brata, Koltona, kako leži na zemlji i gubi svest, sa tri prostrelne rane u sebi.
