Vreme je za promenu

Početak košmara 1.deo

Sasvim regularan dan i ovog jutra. Osećam kao da mi je svaki novi dan isti. Ustajem ujutru za školu-u školi na časovima-trening posle škole-nazad kući. I tako svaki sledeći dan. Deo dana u školi je najgori, jer sam žrtva školskog nasilja i predmet za zbijanje šala. Novac koji dobijem od roditelja ujutru za užinu u školi dajem svaki dan nekim momcima koji me maltretiraju ako im ne dam tačnu sumu.
-"Samo ovoliko?? Propalice kao ti mogu i više novca da zarade, zar ne povučenko?", govorio je jedan od njih.
Na smrt uplašen, odgovaram im:"Izvinite, neće se ponoviti nikad više."
-"I bolje da se ne ponovi, jer smo saznali gde živiš. Bila bi šteta da se nešto desi tvojim matorcima."
Ostali momci u grupi su mi se ponizno smejali. Vrlo čudan i uznemirujući osećaj. Otrčao sam od njih sto sam pre mogao.
Ti momci se obično kreću u grupi od petoro ljudi i muče i ostale đake u školi. Dosta mi ih je, ponekad kući sedim na krevetu, sav istraumiran, i želim da nestanu sa ovog sveta.
Ponekad poželim da sam ja taj koji će da nestane.
Ali ima jedan razlog, jedna osoba bolje rečeno zbog koje živim, iako ta osoba to ne zna.
Devojka iz mog razreda, ne znam joj ime zato što sam izgleda oborio Ginisov rekord za najstidljiviju osobu na svetu. Ona je prelepa, jednom rečju je ne bih mogao opisati. Vrlo je društvena, popularna, najlepša u celom gradu. Koliko znam, slobodna je, zato što pažljivo gleda nas "svinje", tako naziva bukvalno sve momke u skoli. Uvek je sa njenim drugaricama i opuštena, za razliku od mene. Ja, ja sam potpuno drugaciji tip, neki me zovu cak i nadimcima kao što su: povučenko, stidljivko, asocijalni gubitnik. Pokušavam da ih ignorišem, ali ne ide. Osećam se kao da se borim sam protiv svih, bez ikakve podrške, bez saborca, bez života.
Čak nisam bio od onih "običnih" učenika. Sve što su znali o meni jeste da igram igrice non-stop, gledam serije po ceo dan, i da sam slab sa ocenama. Par puta mi je ona grupa momaka podmetnula zamku, zbog koje sam zamalo bio izbačen iz škole.
Roditelji su me voleli, ali su više brinuli o svemu ostalom, nego o meni. Jedina podrška koju sam imao jeste drugar kog znam od kada znam za sebe.
-"STANI BRE MALI!", prodrao se na mene neki lik. "Šta mislis da radiš to ha?"
-"Nisam hteo, izvini, neće se ponoviti.", govorio sam.
Čuo sam posle toga samo jedan smeh, ali jako poznat smeh. To je bio on. Lik koji mi izmami osmeh na lice kad mi je najteže.
-"Izvini ako sam te uplašio druže moj stari.", govorio je grleći me sa osmehom.
Krenuli smo u učionicu i na par koraka od vrata me je zaustavila neka devojka.
-"Da si se nacrtao posle škole na vrhu ove zgrade, moramo da pričamo."
Niko nije ni primetio to, sve se desilo u sekundi. Bio sam u blagom šoku. Devojka mi se obratila? Meni? Najgorem liku u školi?
Nisam pratio predavanje jer sam razmišljao o tom događaju od pre pola sata. Svakakve misli su mi tada prolazile kroz glavu.
-"Za sutra naučite nešto sa interneta o nadprirodnim bićima i pojavama, to nam je tema sutrašnjeg časa.", govorio je profesor.
Zaputio sam se ka krovu škole, kao što mi je ona devojka rekla. Vrlo sam bio nervozan. Oko mene je bio mrak, i propaliteti od učenika. Hvatala me je blaga panika.
-"Ipak si došao, ha? Nisam znala da imaš toliko hrabrosti da se pojaviš, povučenko."
Na krovu je bila samo ta devojka. Imam osećaj da će se nešto loše desiti.