Cica ga je pozvala da dođe za deset minuta u Kancelariju, jer je žena čiji je autobus iz Bukurešta stajao na granici nekoliko sati, konačno stigla u njihovu policijsku stanicu.
O njoj su mu rekli samo da se zove Sabina. I da je very important person. I da će im pomoći u slučaju K2.
Nervirala ga je ta tajnovitost kojom su se služili kada su mu se obraćali. Bio je mlad, tek stupio u službu i morao je da izdrži sve što mu sleduje. Šef je bio hladan prema njemu, njegovi saradnici blago nezainteresovani. Nije skoro nikoga mogao ništa da pita. Svi su okretali glavu, i pravili se zauzeti svojim velikim poslovima.
Jedina osoba sa kojom je mogao uvek da razgovara bila je sekretarica Milanka Pajić, koju su zvali Cica i pravili iza njenih leđa šale na račun njenog velikog zadnjeg dela. Ali, zar ne, sekretarice i služe tome da se nađu na usluzi svim stranama... Ona mu je jednom na kafe-pauzi rekla da se ne brine toliko i da mora da prođe bar nekoliko godina dok ne zadobije neki viđeniji status među kolegama.
Bilo joj je malo žao tog mladog i lepog momka koji svoju mladost i snagu troši u policiji i zato mu je tu i tamo dodavala kafu, pomagala da se snađe sa izveštajima, jednom rečju – dobra tetka koja se zaštitnički odnosila prema svom malom uplašenom nećaku.
Ušao je u Kancelariju gde je u fotelji sedela žena od preko pedeset godina. Prišao joj je da se pozdravi a ona mimo svih očekivanja ustade i natkrili ga svojom senkom.
– Halo, i am Konstantin Todorović, nice to meet you.
– Zdravo, ja sam Sabina Brekoanu – reče i nasmeja se široko. Njeni veliki i beli blistavi zubi zasijaše preko celog njenog lica.
Bilo mu je toliko neprijatno da je uspeo da izusti samo:
– A pa lepo, nisam znao da govorite naš jezik...
Krajičkom oka kao da je video kako se Stanković i Kostić nasmejaše, i bi mu još gluplje zbog toga.
Sabina je bila samo par santimetara niža od njega. Kad se malo povratio iz ove nemile situacije, uspeo je da sagleda njenu pojavu u celini.
Izgledala je kao da će da izađe na pozornicu i zapeva neki džez. Imala je Dugu crnu talasastu kosu koja se izvijala iza debele trake na glavi, tuniku sa širokim dekolteom, široke pantalone. Na nogama imala je visoke sandale. Crvene nalakirane nokte. Crveni karmin koji je lepo senčio njeno tamnoputo lice.
Sabina je bila ogromna žena u zatalasanim prozirnim tkaninama. Vratila se u fotelju i podigla cigaretu iz piksle u kojoj je bila ostavila.
Uto uđe Beli, naduven od ponosa što je dobro obavio svoj deo zadatka. Razmotao je papir – na njemu je bila mapa Kovišta i kuće koju je našao za „interne potrebe". Stanković i Kostić su posmatrali kako se šepuri svojom mapom, kao da je otkrio Atlantidu a ne običnu kuću na prilazu selu. Nadmeno je objašnjavao Koletu kako će stići do te kuće. Kako da priđu kombijem.
Kosta je već ionako bio pometen od malopređašnjeg predstavljanja, plus ova žena ispred njega sa ogromnim grudima koje su se spajale u tamnoj udolini, plus samo malo stariji Belinović koji se razume u sve terene i sve napuštene građevine na teritoriji cele zemlje.
Sešćemo sada svi za ovaj sto – reče Kostić i pruži ruku u pravcu drugog dela prostorije.
Sastanak je mogao da počne.
