Untitled Story

Sastanak

Kosta je seo poslednji za sto za kojim se obično razgovaralo na visokom nivou. Nije često imao prilike da bude za tim „okruglim" stolom, pa je sada sabirao utiske i nije mogao da se načudi kako je ova žena ovoliko zauzela ceo prostor. Posmatrao ju je kako mirno diše i kako uvlači dim cigarete, polako i posvećeno. Slušala je sagovornike sa dostojanstvom i otmenošću, a opet – bila je tako jednostavna i prirodna. Kao da je ispod tih finih manira krila divlju prirodu, ali onu, iz savana i stepa, a ne iz naših okolnih livadica.

„Ta žena nije naša, nije odavde". „To što tečno govori naš jezik ne znači ništa. Možda je prosto talentovana za jezike."

Posmatrao je kako joj dva crvena nokta stoje sa strane cigarete, zatim tu ruku, sa tako letećim noktima i žarom prinosi ustima, duboko uvlači dim, a zatim nečujno otpuhne, čini se odjednom.

Sedeo je preko puta nje i povremeno skretao pogled, kad bi postao svestan kako zuri u nju.

Ona je to primetila, ali nije reagovala. Bila je na sastanku i tako se i ponašala – poslovno i pribrano. Otpijala je duge gutljaje kafe koju su joj predusretljivi domaćini doneli. Oni su pili kiselu vodu. Kosta nije pio ništa.

Za stolom su sedeli Beli, Kostić, Vladetić, i ona. Kosta je sedeo za stolom, ali kao da nije bio tu.

Sigurno je odmaklo desetak minuta od razgovora kada se konačno uključio. U suštini, njemu je bilo bitno samo da obavi zadatak koji mu je namenjen.

Da preveze Sabinu do Vršca. Ne, do Koviništa. Kovišta, tako je. I onda da se vrati.

Mrzeo je što mora da ih sluša, da bude snishodljiv prema njima. Čak i prema Belom, koji je naduveno i s visine objašnjavao punktove prenosa, prevoza i razne potpuno nebitne sitnice. Bio je veliki heroj.

Otkrio je Silos, čoveče, i sada svi moraju da mu tapšu.

Dok je skretao pogled sa njenih grudi, koje su se otkrivale iza ruke koja čas podiže, čas spušta cigaretu, koje su počinjale ispod okovratnika bluze kojoj nije umeo da odredi boju – možda je bledozelena, možda smeđa, možda lila... slušao je Belog kako objašnjava koliko mu je meseci trebalo da obiđe sve tačke u okolini Vršca, zatim se osvrtao na nepravde i nejasnoće u postupku koji su se dešavali zbog nepoštovanja protokola...

–Molim vas, kolega, da se držimo plana sastanka i da se koncentrišemo na konkretne operativne zadatke koji su prvi na redu.

–Svakako, kolega Vladetiću. Najpre bih vam se zahvalio što ste mi izašli u susret i što ste mi dopustili da se dokažem i na ovom polju.

–Onda ćemo preći na stvar – ponovi Vladetić i uputi osmeh prijateljskog podržavanja Sabini koja je sve vreme vrlo učtivo slušala šta se zbiva u kancelariji. – Ako sam dobro razumeo, vi ste sprečeni da vozite Sabinu u Kovište.

– Stvar je u sledećem – reče uozbiljeni Belinović – Gospođa Brekoanu najkasnije sutra mora biti na pijaci u Kovištu. Prvi stepen predvideli smo za sledeću subotu, osmi novembar.

Sabina uvide da se Belinović spetljao, jer nije očekivao da ga Vladetić prekine tako oštro, i zato je priskočila u pomoć.

–Beli i ja poznajemo se od pre dve godine – reče – ako se sećate slučaja sa nestalom devojčicom.

Kosta pokuša da se seti slučaja sa nestalom devojčicom iz Beograda, i nije mogao. Pre dve godine još je bio student i pripremao je završne ispite, uzimajući slobodne dane i neplaćeno odsustvo.

Nije hteo da bude običan pandur, celog života, hteo je da bude nešto više. Tako je on to tada mislio. Ali da bi došao do toga više morao je da popije još mnogo savske vode. Godinama se motao tuda, i evo, i sada je na početku. Služi im kao rezervni vozač. Eto za šta se školovao.

Kosta nije imao baš mnogo razloga za ovoliku gorčinu, ali osećao se slabo i mlado pred ovim veličinama. Buka od misli koje su mu se rojile po glavi zaglušila je „konkretne operativne zadatke".

Uključio se tek kad je rekla da je te godine, te godine 1980. imala 17.

Preračunao je u trenutku, naravno. Ona nema pedeset i kusur. Ona ima samo četrdeset godina. Beli ima 32, Kosta ima 53, Vladetić 57. A on mladunče – samo 26. I po. I sada je dovoljno da neko pucne prstom pa će on da ih vozi, dovozi, ide po hranu, ide po piće, sačekuje njihovu decu posle priredbe...

Jedina koja u toj sobi za sastanke nije imala predrasude prema godinama bila je Sabina. Kostu je nazvala kolegom Todorovićem (odmah mu je zapamtila ime) i rekla da će o svemu svi biti pravovremeno obavešteni. Sada samo gube vreme, jer moraju da se spreme za put.

–Put traje najviše sat vremena – reče ona – ali dok se pripremimo, dok obezbedimo rezerve sa hranom, i korpe, biće već 17 časova. A smrkava se upravo tada.

Tada se i Kosa uključi, pokazujući svojom replikom da zna gde je i šta radi:

–Ako sam dobro razumeo, nama i ide u prilog da se pojavimo tamo dok je mrak. I ide nam u prilog da pođemo kombijem koji je obojen u makar zeleno, ako ne i crni ili braon.

Sva trojica muškaraca se zgledaše kao da je Kosta rekao nešto veoma čudno. A onda mu Belinović odobri:

–Baš tako.

Njihov kombi koji su koristili za ovu i slične akcije bio je bele boje sa natpisom firme za transport Stokić kojim su se na srednjim dužinama prenosile manje količine tereta.

Kada je razgovarao sa Sabinom, i pripremao njen dolazak, i organizaciju operacije, jedino to nije zamislio. Beli kombi koji dolazi usred noći.

Razmišljao se koliko je to bitno, a koliko nije.

–Imamo li alternativu? Polaze za tri sata? – reče Vladetić.

–Znam ko zna – reče odlučno Belinović. I on je uvek mogao da računa na Cicu.