Jack Daniel's

21. DEO

~Bogdan p.o.v.~

„Nikola je živ."
Izgovorim to hladnim, smirenim tonom.

Pogledala me je zbunjeno.
Kao da još nije svesna onog što sam rekao.

„Nisam ga ubio.Nisam ni nameravao.Nikoga  nisam u životu ubio, niti naručio nečije ubistvo."

Gledala me je bledo par trenutaka, te progovorila.
„Lažeš!Čula sam pucanj...on je..."
Povisi ton i stavi ruku na glavu podižući kosu.

Prekinem je.
„On je u bilnici za odvikavanje.Nisu ga upucali, već te uplašili samo kako se ne bi opirala previše.Ne bih dozvolio da te povrede."

Videvši koliko je potrešena, bilo mi je žao što joj nisam odmah rekao.
U očima joj se nakupila providna tečnost.
Suze su joj krenule i polako se spuštale niz obraze te klizile niz vrat.

Pogledom sam prešao preko njenih velikih brežujaka ispod vrata, te krenuo na dole.
Nosila je prelepu venčanicu koja joj se pripijala uz telo i činila je seksipilnijom.
Doduše, zrači seksipilom u bilo kom izdanju.
Bolno sam svestan toga da ne mogu da je dodirnem milom, jedino silom, a to ne želim.

„On je živ?Bože...sve vreme sam mislila da je mrtav...Gde je? U kojoj bolnici?Jesi li ozbiljan?Sogurno me ne lažeš...ako me lažeš..."
Počne još više plakati, te osetim potrebu da je privijem uz grudi.

Raširim ruke i zagrlim je snažno.
Opirala se, a onda prestala.
Ne znam šta oseća, ali pretpostavljam da joj prija barem malo.

~Dajana p.o.v.~

Nisam mogla verovati da je Nikola živ.
Mislila sam sve vreme da je mrtav.
Čula sam pucanj i verovola da su ga upucali.
Zar je stvarno živ?
Sigurno ne haluciniram?
Sigurno ne sanjam?

Osetim nekoliko suza kako se slivaju niz obraze jedna za drugom.
Nisam se trudila sprečiti ih.
Vid mi se zamutio, osećala sam se kao da ću pasti.
Zatim sam osetila dve snažne ruke kako se obavijaju oko mog sitnog tela i primaju me u čvrst zagrljaj.
Opirala sam se, ali onda izgubila snage.

Morala sam priznati da mi je zagrljaj prijao.
Čvrst zagrljaj koji mi neće dati da padnem, da se otimam i bežim.
Bogdanov parfem koji sam osetila na njegovom vratu me je opio jednim udisajem.
Primorala sam sebe da ne mislim o njemu.

Nikola...živ je!

Moja podrška i moj oslonac. Moj najbolji drug.
Kao da mi je ogroman kamen ležao na srcu i konačno spao.

„Gde je?Želim da ga vidim.Ako ne lažeš, odvedi me njemu.Molim te..."
Kažem kroz jecaj i suze dok njegove ruke nastavljaju da me grle.

Pustio me je iz zagrljaja i pogledao me.
„Ne lažem te.Rekao sam da ću ti reći istinu.Odvešću te da ga posetiš i uveriš se da ne lažem, ali ne danas."

Pogleda me odozgo na dole.
Tada se setim da sam u venčanici.

„Hoćeš nju nositi u nedelju?" Upita skupivši obrve.

„U nedelju?Kako to misliš u nedelju?" Zbunim se.

„Tada će se održati venčanje."
Kaže hladno, kao da mu je svejedno.

„Ali to je za nekoliko dana." Prigovorim.

„Znam.Zato i ne mogu danas da te odvedem u posetu Nikoli, jer moraš izabrati haljinu, frizuru i šminku.Pripreme su u toku i moramo sve završiti do nedelje."
Pogleda na zlatni srebrni sat koji mu se nalazio na levoj ruci, te me opet pogleda.

„Zašto moram nositi venčanicu?Žašto se samo ne venčamo u opštini uz prisustvo svedoka?"
Upitam malaksalog tela dok sam još pod utiskom onog što mi je maločas saopštio.

„Jer nije dobro za javnost.Širiće se tračevi.Znaš da moj otac poseduje firmu ,,Jack Daniel's" koja proizvodi viski. Stalno se vuče po medijima kao poznati biznismen, pa zbog toga i ja sa njim sam stalno po novinama.Ne želim da privlačim pažnju lošim glasinama, niti da brukam oca.Zbog toga neće biti malo venčanje, već će na njemu biti i novinari kao i zvanice.Pravićemo se da smo u ljubavi i da je sve normalno.Očekujem da budeš pristojna, bez drame.Može?"

Nije me zanimalo šta će biti sa venčanjem.
Saslušala sam ga i razumela, ali u glavi mi se premotavalo jedno te isto pitanje 'Kada mogu videti Nikolu?'

„A kada ću videti..."
Nisam ni stigla da završim rečenicu, kada je odgovorio.

„Nikolu možeš videti sutra.Odvešću te kada bude bilo vreme za posetu.Danas izaberi venčanicu i ostalo što trebaš.I molim te, potrudi se da završiš sve to danas.Na kraju krajeva, sve ti lepo stoji.I prelepa si takva kakva jesi.Siguran sam da ćeš biti divna na venčanju."

U meni se probudi jaka želja da vidim Nikolu, da ga zagrlim i konačno mu čujem glas.
Nije me zanimalo glupo venčanje, niti sam jedva čekala da se dogodi.

Što se mene tiče i ne moramo da se venčamo.
Ali nemam drugog izbora no da sačekam do sutra, i da se venčam u nedelju.
Obično se mlade raduju venčanju i budu nervozne.
Ja? Ja jedva čekam da se ono "ne desi".

Mnogo mi je lakše sada kada znam da je Nikola živ.
To mi daje snagu da izdržim sve ovo.

„Nosiću ovu venčanicu."
Odgovorim naposletku željna da što pre završim te pripreme oko mog izgleda.

„Ne bi trebalo da te vidim u njoj, ali šta je tu je.Na žalost sam video." Podigne te spusti ramena.

„I onako ovo venčanje nije iz ljubavi, nema potrebe za sujevernošću." Dodam.

„U pravu si." Pogne glavu, te prodje pored mene i otvori vrata. Zastane na pragu, te se okrene i pogleda me.
„Dobro zapamti ovo što ću ti reći.Nikad ne reci 'nikad' ".
Izadje iz sobe te ode u pravcu ka stepenicama.

Čim je on otišao, odmah su dotrčali Žak i ostala ekipa.
Znala sam šta me čeka.
I dok sam isprobavala šminku i frizuru sve vreme sam razmišljala o Nikoli.