-Matijas, molim te učini nešto...neću da se udam! Pričali smo o tome ali tata je ovog puta čvrsto odlučio, gluv je na moje molbe. – Nur je sa suzama u očima tiho govorila u telefon suzdržavajući se da ne zajeca.
-Razumem te potpuno samo smatram isto kao i tata da je za ženu vrlo važna porodica! –glas sa druge strane žice je ni malo nije nade ulivao.
-Shvatam ali udati me protiv volje i to za nekog brđanina jer je zakon Druza jači od života „ne mešanje sa drugima"...Božeeee, pomozi mi! U dvadesetprvom smo veku!-iz nje grunu plač.
-Nur, ne plači...dolazim sutra. Ništa ne obećavam, probaću da razgovaram sa ocem. Pravila su jasna, zet mora biti Druz izabrala ga sama ili roditelji. Vrlo dobro znaš šta se dešava ako se tradicija ne ispoštuje.
Prekinula je vezu brišući suze, život joj se okrenuo naopačke od trenutka kada je majka zvala da dođe kući. Znala je da je dovoljno vremena odugovlačila, bilo je krajnje vreme za udaju. Čekala je oca da se vrati iz Tira i sasluša presudu do kraja. Ježila se pri pomisli da je mladoženja onaj od posvećenih veri...ošišan do glave sa brkovima u crnim čakširima i košulji sa belim turbanom. Život u izolaciji negde u planini dovodio je samo na pomisao da je bolje izvršiti samoubistvo nego čitav život provesti živ zakopan u nekoj zabiti. Toliko se radovala zaposlenju i odlasku iz zemlje samo zbog okvira koji su je sprečavali da napreduje u karijeri. Njeni snovi nisu gomila dece i komuna od tri kolena smeštena u nekoj kućerini. Priđe ogledalu i zagleda se u svoj lik. Krupne crne oči ispod lepo oblikovanih obrva sijale su od vreline koju je osećala danima...pravilan nos i pune usne na sitnom licu činile su njenu lepotu posebnom zbog belog tena. Gusta kosa vezana u rep dodirivala je tanani struk otkrivajući skladno telo ispod širokih pantalona i bluze. Bila je dragulj u porodici pored dva brata, Matijasa i Darisa. Samir Baz Kasem bio je ugledan građanin zajednice, profesor i veliki stručnjak mašinstva, Londonski student. Nakon dobijanja diplome vratio se u Liban da da svoj doprinos zemlji koja je za njega bila svetinja. Oženio se devojkom koju su mi roditelji odabrali i ni jednog trenutka se nije pokajao...Feriha je bila žena njegovg života. Izrodili su troje dece i stvorili lep imetak. Nisu bili od onih posvećenih jer ni njihovi preci nisu bili u verskoj hijerarhihiji ali su kao i svi ostali u zajednici imali obavezu živeti u skladu sa običajima i zakonima koju im je vera nalagala. Očuvanja tajne...jedan od najvažnijih stožera postojanja Druza.
-Mamino...gde si se sakrila? Zovem te već deset minuta. –Feriha toplo pogleda lice svoje kćeri. Znala je da prolazi kroz agoniju u očekivanju udaje. Nije mogla ništa učiniti sem da veruje da će naći svoju sreću sa momkom koji joj je predodređen.
-Tu sam...nisam čula. Ne ljuti se ali nisam raspoložena za priču o mladoženji!-nabusito odgovori.
-U redu je...shvatam da si uznemirena! Uvek je tako na početku. Vremenom češ se navići i uklopiti.- tiho izgovori topli posmatrajući devojku.
-Mama, nikada se neću navići niti uklopiti! To nije život koji sam ja htela.
-Nur...večeras će doći mladoženjini roditelji, ne bih ti preporučila bilo kakav ispad jer te može skupo koštati. Neočekuj ničiju pomoć ako si spremna napraviti neku glupost. Čast je sveta i ona se samo krvlju spira. Tako je stotinama godina unazad. Druzijka rađa samo Druzine.
Deir El Qamar (distrikt Chouf)
Stajao je na ogromnoj terasi velelpnog zdanja izgrađenog početkom prošlog veka posmatrajući dolinu koja se protezala kilometrima na obroncima planine Liban. Zasadi procvetalih jabuka presecali su visoravan trepereći na planinskom povetarcu. Sa desne strane šuma stoletnih kedrova dremala je krijući mnoštvo priča čija su stabla bila njihovi vinovci. Ispod zidina na stazi širila se puzavica plamene boje opijajući mirisom šepureći se celog leta. Uzdahnu i prođe rukom kroz kosu zamišljeno gledajući u lepotu pred sobom. Oči boje ćilibara sijale su zlatastim sjajem na majskom Suncu. Vitak u lepo skrojenom odelu odavao je utisak poslovnog čoveka koji je nekim čudom zalutao u ogromnu kamenu kuću.
