DOZVOLI MI SEBE ✔

Sreća

-Anja! Stigli su! - Markov glas prekida moju zadubljenost.

-Idem! - malo odsutno javim se ostavljajući nož kojim sam do tada ukrašavala tortu. Zadovoljno osmotrim rođendansku tortu čiji sam ja kreator i krenem ka hodniku.

-Anjaaaa! - nestrpljivost u glasu mog supruga para mi uši, ali zvonki glas moje drugarice izbrisa trenutno nezadovoljstvo.

-Gago! - ciknem od radosti kada je ugledam raširenih ruku. Nasmejano lice moje druge polovine, ako je ima između dve žene, je ona. Od kako znam za sebe Dragana i ja smo bile dve strane jedne medalje. Ona je moj pokretač, moja savest i moje teralo. Ja njoj kočnica, tiha voda koja je gasila rasplamsalu i neukrotivu prirodu. Uvek i u dobru i u zlu.

Živele smo u istoj zgradi na Karaburmi u ulici Pere Ćetkovića dok smo bile male devojčice, kasnije devojke. U stanovima vrata do vrata, koja nam nisu predstavljala nikakvu prepreku. Za nas ona nisu postojala, jer smo uvek bile zajedno, čak i spavale.

-Teta Anđo, može li Anja da dođe kod mene da se igramo? - bio je to Gagin prvi predlog još pre trideset četiri godine. Nismo znale da će negativni odgovor moje majke biti presudan da nas dve od tada postanemo nerazdvojne.

-Anja spava. A kasnije moramo do grada. - Gagi to kao maloj devojčici nije značilo mnogo. Bila je uporna i dolazila još par puta kucajući uporno. Bila je niska i nije mogla da pritisne zvono, ali to nju nije zaustavilo. Tako da je moja majka morala na kraju da popusti i primi Gagu. Poslala je kod mene u sobu i od tog momenta smo mi krenule. Kuda? Svuda.

Zajedno u isti razred, klupu, u istu srednju školu. I volele se kao rođene sestre, pošto je i ona bila jedino dete njenih roditelja kao i ja.

-Anja! - široki osmeh ruke koje me grabe u zagrljaj pokazuju da se i ona uželela mene koliko i ja nje. Nismo se videle tri meseca. To je za nas dve dug period. Živi u Nišu sa svojom porodicom i u poslednje vreme zbog njenog posla , a i mog od skora nemamo vremena da se posećujemo kao ranije.

-Kume! - Dušan, Gagin muž pozdravlja Marka i kreće ka meni.

-Bože ženo, pusti je da diše. Daj je i malo meni - Dušan se šali na račun zagrljaja iz koga ne izlazimo nas dve. Ne mogu da je pustim nedostajala mi je iako smo svakoga dana u kontaktu. Bar internet i mobilna telefonija to omogućuje. Samo to nije isto kao dobronamerni i blagonakloni stisak i zagrljaj osobe koja puno znači.

Moj pogled je na Marku dok me Dušan hvata svojim ogromnim rukama i bratski ljubi u obraz. Poluspušteni kapci i mrgodni pogled nas je pratio. Znala sam da se to mom suprugu ne dopada, pa sam brzo izašla iz tog stiska sa razlogom koji je išao za njima. Gagina deca, Maja i Miloš.

-Majo, sunce moje. Kako si se samo prolepšala - ljubim devojčicu, sad već devojku. Uvek zaboravim koliko vreme brzo leti. Koliko sam se okrenula Maja i moja Dunja su već porasle. Maja je bila starija od Dunje tri meseca i proslavila taj veoma njoj, a i svima nama važan datum kada se prelazi iz doba detinjstva u doba odraslih.

Sada je red na moju curicu. Razlog njihove posete je baš taj. Dunja slavi svoj osamnaesti rođendan za dva dana. Uvek nam kumovi dođu ranije. Gagi i Dušanu smo bili svedoci na venčanju. Ja na strani Dragane, Marko na strani svog najboljeg druga. I učvrstile jače već jako prijateljstvo.

-Teta Anja, drago mi je što vas vidim! Gde je Dunja?

-U sobi. Idi znaš sama put - nasmejem se obasjana pozitivnom energijom koja se širi. Pune mi se baterije kad je presrećno pratim pogledom. Nikada ih nisam razdvajala. Maja mi je bila išto što i Dunja.

-A ovaj momak je baš narastao - Marko sa rukom preko Miloševog ramena komentariše polako krećući ka dnevnoj sobi.

Smeste se svi udobno, sem Miloša koji je nestao, najverovatnije je i on otišao kod Dunje, i mene koja stojim i gledam sa ushićenjem najbolju prijateljicu, kumu, drugaricu, sestru, sve.