Navika na mrak

5.

-Ako nisi toliki ološ čemu onda sve ovo? - pitala sam nadrkano
-Hm... Ima nešto što me je iskreno malo začudilo kod tebe.. - rekao je
-Šta?
-Začudila me je tvoja borbenost i tvoj jezik. Zapravo, uvredio sam se i oduševio u isto vreme
-Ne znam o čemu pričaš ti čoveče. Samo želim da me jebeno ostaviš na miru i da me pustiš da živim svoj usrani život i to je to.
-Sad je gotovo. Jel ti roditelji nisu rekli da ne treba da komuniciraš sa nepoznatim sumnjivim ljudima?
-Meni si delovao na prvi pogled kao fin lik. Ali se uvek ispostavi da su takvi ljudi najveći ološi.
-Znači ja sam za tebe ološ?
-Ne bi verovao koliki..
-A čemu onda dolaženje do mog stana, moljenje, plakanje itd
-Slušaj... Mene ne interesuje ni ko si ni šta si ni čime se baviš.. Mene ti ne interesuješ, koliko god ovo tebi zvučalo uvredljivo. Jebe mi se za tebe kapiraš? Samo želim da me ostaviš na miru jer nismo iz istog sveta..Radi šta god da radiš, mene ostavi na miru i drži se podalje od mene.
-A šta ako neću? Jel možeš nekako da me nateraš da te ostavim na miru?
-Ne mogu da te nateram, ali mogu da ti kažem da prestaneš to da radiš u nadi da nisi primitivan i da ćeš razumeti..
-Ahahaha..

Krenula sam da ustajem ali su me dvojica likova ponovo spustili na fotelju
-kuda? - pitao me je
-Želim da idem odavde smesta.
-Nikakav problem,otpratite mladu damu do auta.
Sve je bilo previše sumnjivo.
Sela sam u auto, odvezli su me kući.
Ali i dalje mi je sve bilo previše sumnjivo...

Sutradan sam otišla u školu.

Neke dve ribe i ja sedele smo u školskom dvorištu i pušile cigare.
U jednom momentu u školsko dvorište su ušli ćelavi ljudi u crnom i gledali kao da traže nekoga.
-U kurac, šta je sada ovo.... - rekla sam uplašeno sebi u bradu
-Mia?! - rekla je jedna uplašeno
-Šta se dešava? - rekla je druga gledajući u mene
-Samo krenite u školu.. - rekla sam ustajući sa klupe.
Ušle smo u školu, tamo smo bile bezbedne.
Želele su da im ispričam sve šta se desilo i ko su ovi ljudi. Ali nisam želela.
Ni meni nije bilo kristalno jasno šta se sve izdogađalo.
Ali sam znala da me ovaj čovek neće ostaviti na miru, iako ne znam zašto sve ovo jebeno radi.

Rešila sam posle škole da odem kod njega, ponovo i da ga lepo zamolim da ove stvari ne radi.
I dalje sam mislila da nije debilčina tolika i da će razumeti.

Kuc kuc

Otvara mi isti čovek kao i onda
I opet ista procedura.
Ušla sam kod njega u dnevnu sobu
-Opet ti... - rekao je
-Da, opet ja. - rekla sam drčno
-Šta hoćeš? - rekao je to previše nadrkano
-Hoću da te zamolim lep...
-Da te ostavim na miru jel??
-Da
-Slušaj, ja sam tebi prošli put rekao nešto-govorio je kroz zube približavajući mi se
-....
-jesam rekao da ako se pojaviš još jednom ovde, da će biti baš loše po tebe?!
-... da,ali..
-TIŠINA- proderao se i izvadio pištolj iz trenerke
Zatim me je uhvatio za ruku i povukao me u sobu.
Oči su mu bile krvave, a zenice ogromne..
Gurnuo me je na krevet i uperio pištolj u mene
-Skidaj se-rekao je
Bila sam previše uplašena
-ČUJEŠ ŠTA TI KAŽEM BRE?! SKIDAJ SE
Ostala sam u šoku
Prišao mi je i pocepao mi majicu i krenuo na mene
Krenuo je da me davi i da mi skida farmerice.
-.... molim te nemoj...nevina sam-rekla sam mu kroz plač
Samo se zaustavio i sklonio s mene i izašao napolje.
Zagrlila sam kolena i  počela još jače da plačem i da se tresem.
Od šoka nisam smela da se pomerim.
Posle nekih 20ak minuta.
Ponovo je ušao i stao naspram mene
Bacio je nešto.
Kako je bacio, ja sam se trgla.
-Obuci ovu majicu, ne možeš takva da ideš kući-rekao je
Samo sam ga gledala i plakala.
-Obuci se i idi odavde dok te nisam ubio.
-.....
Uzela sam majicu i navukla na sebe
-Sad izlazi napolje.. - rekao je a nije me ni pogledao

Čovek na izlazu me je samo pustio.
Otišla sam kući i sela na krevet.
Sve vreme sam razmišljala o tom čoveku.
Ko je jebeno on? Zašto ovo sve radi?
I iskreno, mrzela sam samu sebe zbog svega.
Da nisam trošila brdo love, sad bih ostala u onom delu grada, ništa se od ovoga ne bi desilo, imala bih svoj stari život.
Ali ne, sve uvek mora na teži način. Život, jebiga.
Uvek mi jebe kevu kad ne treba.