Magnovenjski putopis

Truncate

Minuti, sati, dani, meseci, godine teku,

prolaze bez ikakvog stajanja.

Tako i meni dodje jedan dan, 

i kao voz, bez ikakvih kočnica,

dođe i pregazi mi celo biće.

Uguši me iznutra,

i ne da mi da dođem do daha.

Uništi mi sve za šta sam radio

i sve što sam se trudio da zadržim.

Kao tiranin me tera na sizifske muke

koje ne znam kako da zaustavim.

Često se pitam zašto se to mora meni dešavati,

zašto ne mogu da budem hladan

i da nikad ne osetim ništa,

ili barem da mogu da imam

neki prekidač ili nekakav način

da zaustavim to.

Ali ne, ne mogu,

, i taj osećaj me guta celog,

uhvati me za gušu i steže,

steže jače od bilo kakve hidraulične prese

ili ma bilo čega drugog,

i jedino što mogu je

da jecam, plačem i pišem.

Pak možda sam i zato osuđen na ovo,

da patim, da se slamam,

i da to predstavim

kao kakav cirkusant.

Ako je tako,

barem se nadam da ću ostaviti dobar perfomans,

jednog dana iza sebe,

kada budem deo mulja,

koje gazi čovečanstvo,

već vekovima.