| 𝒐𝒔𝒖𝒅𝒆𝒏𝒊 𝒏𝒂 𝒃𝒐𝒍 |

2.

Melani pov:

Andreas: Spavaš li, nadrkana? - došla mi je poruka i odmah sam znala tko je. Od kud njemu moj broj? I šta mi ima uopće slati poruke?

Melani: Od kud ti moj broj? - napisala sam ljuto i stisla tipku pošalji. Tako sam se iznervirala sad zbog ovoga i još uvijek se nerviram.

Andreas: Ja dobijem sve što poželim. - napisao je i ja sam se nasmijala. Ma nemoj. A šta si ti? Opet me je provocirao, a ja stvarno imam kratak fitilj.

Melani: Šta bi to trebalo značiti? - napisala sam i čekala njegov odgovor.

Andreas: To znači ako poželim i tebe, dobit ću te. - poslao je. Koji kreten?

Melani: A to se, dragi moj neće dogoditi. - poslala sam. Premišljala sam se dali da napišem ovo dragi moj, ali odlučila sam za da jer doprinosi dinamičnosti.

Andreas: E to ćemo još vidjeti. Polako. - napisao je i poslao onaj smajlić koji namiguje.

Ugasila sam mobitel i razmišljala trebam li ovo reći Marku ili ne. Odlučila sam se za ne. Koliko opasno može biti? Nije da me može kidnapirati i mučiti te kasnije ubiti ili može. Ja sam luda. Ima 19 godina. Pa čime se može baviti da je opasno? Zaspala sam ubrzo, a alarm je zazvoino još brže.

Ustala sam i za dobro jutro me dočekala lokva krvi. Pms. Naravno, zato sam jučer bila tako živčana. Jedva sam se dovukla do kupaonice i istuširala se. Obukla sam prvo što sam našla u ormaru. Crne tajice, oversized sivu duksu i svoje bijele najkice na noge. Kad imam ženske probleme ne volim se sređivati i ne volim da mi ljudi prilaze jer doslovno grizem kad imam stvari. Zavezala sam kosu u punđu, zgrabila jabuku i ruksak i trčala van jer naravno već kasnim na bus. Da sam poslušala mamu i tatu kad su mi rekli da mi unajme vozača stigla bi sve, ali ne. Taman kad sam ušetala u školu zvonilo je. Sjela sam na svoje mjesto i sva sreća onog kretena nije bilo.

Drugi sat imala sam fiziku i na moju žalost dotični se pojavio. Sjetio se gdje je škola. Sjeo je na mjesto i na silu izvadio knjige. Nosio je crnu kratku majicu i ja opet nisam mogla, a da ne pogledam njegove ruke i mišiće. Neznam zašto to radim. Jednostavno volim kod dečka vidjeti jake i nabildane ruke iako se pravim da me to ne zanima.

Melani: Sjetio si se da postoji obrazovna ustanova zvana škola. - rekla sam da ga malo isprovociram. Nasmijala sam se sama sebi i otvorila bilježnicu te počela pisati sa ploče.

Andreas: Falio sam ti? - rekao je i okrenuo se licem prema meni. Nasmijao se i podignuo jednu obrvu. Na trenutak sam pogledala u njegove usne i on mi se još više približio.

Melani: Umrla sam koliko si mi falio. - rekla sam sarkastično dok se on i dalje nije odmicao od mene. Malo sam postala nervozna moram reći, ali pokušavala sam se smiriti i razmišljati normalno koliko je to bilo u mojoj moći.

Andreas: Poljubila bi me? - rekao je i ja sam se nasmijala. Stavila sam ruku na njegova prsa i lagano ga odgurnula na što se on opet nasmijano i onda pogledao u moju ruku na svojim prsima. Odmah sam ju makla.

Melani: Rađe bi poljubila žabu nego tebe. - lagala sam i okrenula se prema ploči i nastavila sa pisanjem. Mrzim fiziku, vjerovatno zato što je ne razumijem.

Prošlo je već pola sata od ovog sata i profesorica cijelo vrijeme objašnjava, a šta sam ja shvatila, da profesorica nosi crvenu majicu i da me Andreas nervira čak i svojim disanjem. Apsolutno ništa.

On je bio mrtav hladan. Niti je slušao, niti ga je zanimalo. Imala sam osjećaj da je ovdje samo zato što mora biti što je vjerojatno istina. Niti je zapisivao niti je nosio knjigu, a nije mi jasno kako kako ne vide profesori da ništa ne radi.