Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Sedmo poglavlje - Obećanja

8. novembar 2017.
Centar za rehabilitaciju u Sedamnaestom arondismanu, Pariz

Kiša je pljuštala i udarala o prozore trpezarije Centra. Obučena u crvenu kariranu košulju sa francuskom kragnom i izbledelim farmerkama, Anđelina je sedela za stolom pored prozora posmatrajući Žaka koji se nalazio preko puta nje. Zamišljeno je gledao kroz prozor i s vremena na vreme bi se podsmehnuo ljudima, koji su upadali u baru na neravnom trotoaru.

„Zašto se smeješ? Sada će morati da hoda do kuće mokrih stopala i usput zbog toga pokupiti prehladu", obratila mu se onda kada se nasmejao niskoj plavuši sa plitkim cipelicama i ružnim žutim kišobranom.

Žak je upitno podigao obrve. „Zar da plačem? Ljudska glupost i neobazrivost će mi biti smešne dok ne umrem za dva meseca. Ta bara je poprilično vidljiva uprkos toj mutnoj kišnici i kad bi malo podigli pogled sa tih silnih telefona, otišli bi kući suvih stopala iako napolju pljušti."

Jeza joj je obavila telo i um. O smrti je pričao sa najvećom ravnodušnošću u glasu i hladnoći na licu. Činjenica da za dva meseca neće biti tu joj je zadavala bol, dok je njemu bilo svejedno. Naravno, to je ono što je ona videla. Iz njegovog ugla je sve bilo dosta drugačije.

Iskreno rečeno, bojao se. Ljudima je u prirodi da se boje svog kraja i, bez obzira na to koliku nezainteresovanost i ravnodušnost pokazuju, duboko u sebi strepe od najgoreg. Žak nije imao nikoga u životu ko bi ga oplakao sve dok onog četrnaestog jula za njegov sto nije došla ona. Postala mu je jako draga, a bilo je očigledno da je to obostrano. Znao je da će plakati i tugovati za njim i upravo zbog toga je glumio da ga nije briga. Ljudi misle da će osobe kojima su drage manje boleti činjenica da će im taj neko drag uskoro umreti ako pokazuju ravnodušnost. Međutim, bilo je suprotno. Koliko god da je osoba na samrti ravnodušna, njeni bližnji će uvek bili zabrinuti i potrešeni jer njima upravlja nešto više i dublje, a to je strah od gubitka.

Anđelina je u svim razgovorima sa njim iskazivala opreznost u govoru i nevešto krila to. Na kraju krajeva, i dalje je imala verbalne veštine prosečnog neiskusnog tinejdžera i nije uspevala da sakrije bilo šta. Žak je primetio kako joj postaje nelagodno kad spomene da su njegovi dani odbrojani, jer ne zna kako da se postavi i šta da kaže. Zbog toga je prestao da je svakodnevno podseća da se ne sme vezati za njega i dozvolio joj da mu se približi onako kao što niko drugi nije.

Zbog nje je čak otišao i na par hemoterapija čisto da joj udovolji i takođe misleći da će se ona osećati bolje kada zna da je otišao na terapiju, iako realno terapija nije imala nikakvo dejstvo na njega. Njegovo stanje se ne može menjati na bolje i to je bilo jasno svima, osim njoj. Međutim, Žak se trudio da smanji komunikaciju sa njom i stvori distancu kako bi se koliko-toliko navikla na njegovo odsustvo.

Bio joj je suviše drag. Pričali su o svemu proteklih nepunih četiri meseca i vezali se kroz razgovore. Naučio ju je kako da se ponaša hladnokrvno u određenim situacijama i kako da sakrije slomljenost. Naučio ju je kako da proceni čoveka i koji muškarci bi želeli da je iskoriste. Naučio ju je dosta toga o Francuskoj i njenoj kulturi. Pričao joj priče iz doba kada je on bio tinejdžer, pa sve do dana današnjeg. Bio je tu kada je pokrenula ruke i usavršila neka pravila gramatike francuskog jezika. Bio je tu za nju više nego njena majka i bilo ko drugi, a za dva meseca će prosto otići.

Bio joj je prijatelj. Bio joj je stariji brat. Bio joj je sve što joj je bilo potrebno da kroz svoje stanje prolazi tako što će da se bori, zato što je znao kako je to kad nemaš nikog pored sebe ko će ti pružiti utehu i pomoć onda kada ti je to najpotrebnije. Mrzela je sebe kada je o njemu razmišljala u prošlom vremenu, dok je on i dalje bio živ i sedeo ispred nje.