Silent Boy

16.

,,Zašto ne bi došla danas kod mene na ručak? Obećavam, dobro kuvam'', Tomasov glas je pucketao na blutut slušalici u Skarletinom uhu. Parkirala je auto ispred Grand Valija. Nasmejala se.

,,Nudiš se da mi spremiš ručak? Tomase Kaligane, razmazićeš me.''

Od njegovog srdačnog smeha joj je srce zaigralo.

,,Pa, možda mi je to plan.''

,,O, stvarno? Onda sam za.''

,,Odlično'', pobedonosno je izjavio. ,,Poslaću ti adresu.''

Ubrzo nakon prekida poziva je začula poznati zvuk poruke na telefonu. Uzela je tašnu sa sedišta i ubacila telefon u tašnu. Ionako je morala svoje lične stvari da ostavi na recepciji tako da nije ni želela da gubi vreme gledajući u adresu koju joj je poslao Tomas. Iako joj je jako prijalo što je želeo da joj priredi tako lep gest, trenutno joj je svaka moždana ćelija bila usresređena na Sebastijana. Nije joj davalo mira što nije znala šta je to što će joj reći, ali je znala da je nešto ozbiljno. Nešto u njegovom hladnom, ali prijatnom glasu nije odavalo utisak da će govoriti o nečemu divnom što mu se dogodilo. Delovalo je kao da će se Skarlet zaista naći sukobljena sa svojim mišljenjima i uverenjima nakon toga. I da joj se to nimalo neće svideti.

Ponovila je standardnu proceduru ostavljanja stvari kod uglavnom iste, nezainteresovane Marše i zahtevala stražara ne bi li je pustio kod Sebastijana. Marša je ne tako diskretno prevrnula očima i pozvala mladića po imenu Lijam. Lijam ju je, uz ljubazni osmeh i klimanje glavom u znak pozdrava, otpratio do Sebastijanove ćelije i pustio u istu.

Sebastijan je ležerno koračao po ustaljenoj ruti u svojoj tamnici. Lice mu je bilo kameno, bezizražajno, a oči poput grabljivice. Pogledom je ispratio stražara čija je prilika ubrzo nestala uz glasnu škripu vrata koja su odvajala Sebastijanovu ćeliju od drugih pacijenata. Čak sam i u mentalnoj instituciji izopšten, Skarlet je pretpostavljala da bi to bio jedan od njegovih komentara.

Kratko je uzdahnuo i promeškoljio se. Lice mu je i dalje bilo bezizražajno, a vilica stegnuta. Sa rukama u džepovima sive trenerke, počeo je da korača prema Skarlet poput vuka koji pokušava da prepreči put svom plenu. Korak mu je bio graciozan i čvrst. Skarlet je osetila kako joj se sitne dlačice na vratu dižu i alarmiraju je da nešto nije u redu i da joj posredi opasnost. Nervozno je oblizala usne i pokušala da prikrije paniku za koju je bila sigurna da joj viri iz očiju. Sebastijan je stao naspram nje, svega udaljen nekoliko centimetara, te je njegov dah mogla da oseti na svojim usnama.

,,Da li nešto nije u redu, Sebastijane?'', upitala ga je, pomalo hrapavim glasom, ali nije dobila odgovor. Umesto toga, on ju je nemo posmatrao sa kritičkim izrazom lica. Ugrizao se za donju usnu.

,,Ova poseta neće trajati veoma dugo, doco'', reče joj naprasno. Prošarao je pogledom po prostoriji sa usnom među zubima.

,,Kako to misliš? Zašto?''

Nekoliko trenutaka je ćutao kao da bira reči kojim će joj saopštiti narednu informaciju.

,,Zato što ću te napasti.''

,,Molim?'', u neverici je upitala. Ta rečenica je delovala poput šale, ali ništa u njegovom govoru, tonu ili izrazu lica nije imalo ni najmanju naznaku šale.

,,Napašću te, Skarlet.''

,,Jesi li ti poludeo?!''