Šansa koju nisu imali

8

Tebi

29. jun 2015. godine

U braku sam već mesec dana i ovo je najsrećniji period mog života. Rešila sam da uživam u svakom trenutku povedenom sa njim jer vreme koje ćemo provesti zajedno je ograničeno. Cenim sve naše trenutke jer život je lep, imam godine sa njim a kada postane loše . . . i dalje ću imati te godine.

- Kakvo je ono čudovište dole? – Rex me pita zgroženo.

- To nije čudovište već mačka, zove se Kelopatra – objasnim.

- Kad smo nabavili mačku?

- Danas – nasmešim se.

- Mačke su potpuno beskorisne životinje – ljubi me u čelo.

- Nemoj tako.

- Mačka – ruga se.

- Da mačka i prestani da prigovaraš.

- Prestaću jer imamo večeru.

- Sa kim?

- Robertsovima.

- O da, Juliji se posebno dopadaš – ta žena otvoreno flertuje sa njim.

- Ne brini draga znaš da sam samo tvoj – umorno je seo pored mene.

- Stariš – zezam ga.

- Zar se toliko vidi? – smeška se.

- Umor te odaje.

- Zato uživaj u životu dok si mlada.

- O da . . .

- Xena . . . .

- Ne. Nećemo razgovarati o tome. Obećao si mi – ne razgovaramo o mojoj bolesti. Znam da će reći da se sa HIV-om može živeti normalno ali ne želim to da slušam.

- Jesam.

- Hajde da se spremimo.

. . .

- Ha . . .

Budi me Rexovo glasno disanje.

- Rex! – viknem.

- Ha . . . Šta?

- Jesi li dobro? Mislila sam da ćeš se ugušiti.

- Košmar – zbacio je pokrivač.

- Šta si sanjao?

- Gluposti, vrati se u krevet.

- A ti?

- Idem da popijem malo vode

- U redu.

. . .

Ne znam puno o Rexovom poslu, zapravo ne znam ništa, ne govori mi kuda ide niti šta radi a ja ne pitam, isto kao što on ne pita za moju bolest, to je neki naš dogovor i rekla bih da savršeno funkcionišemo. Ko bi rekao da će čovek koga je trebalo da povredim, biti moje spasenje? Volim ga, ali isto tako ga i mrzim.Volim ga zbog toga što je ispunio moj život a mrzim ga zato što me je naterao da želim još. Želim porodicu sa njim, želim seks bez zaštite, želim da dočekam starost u njegovom naručju i mrzim ga zbog toga. Nema ništa gore nego biti srećan a znati da je ta sreća ograničena.

. . .

Rex nije došao kući. Znala sam da ne treba da pitam ali bilo mi je čudno.

- Gospođo?

- Kaži Meri.

- Ovo je za vas – pruža mi pismo.

- Hvala.

Od Rexa? Smestim se u fotelju i otvorim pismo.

Obećala si mi nešto pre nego što smo se venčali i želim da to ispuniš.

- Šta sam obećala?

Nismo obećali jedno drugom večnost, znam, ali želim da znaš da ti jesi moja večnost. Vreme koje sam proveo sa tobom je najlepši period mog života. Žao mi je što odlazim bez pozdrava . . .

- On odlazi?

. . . ali moram da odem. Obećala si da nećeš pitati. Očekujem da to ispuniš.

Za ljubav koju smo imali i dane koje smo proveli zajedno, ostaj mi dobro. Živi.

Volim te.

Rex.

Odložim pismo i udahnem duboko. Šta ovo znači? On odlazi? Ostavlja me?

- Vile – ugledam ga i krenem ka njemu.

- Žao mi je Xena.

- Ne razumem.

- Rex je jutros preminuo.

. . .

Sedim mirno i gledam u svoje prepletene prste dok slušam advokata koji čita testament mog supruga, sve je ostavio meni ali to me ne muči. Zašto mi nije rekao da ima problem sa srcem? Stalno sam govorila o tome kako umirem iako to tehnički nije tačno a on je zapravo bio taj koji je umirao. Zato je stalno govorio da sam ja njegovo iskupljenje, pomogao je jednoj izgubljenoj devojci. Učinio mi je život vrednim življenja i otišao.

Da li je ovo priča mog života? Šansa koju nisam imala, šansa koju mi nismo imali.

Život nije uvek pravedan, ne dobijamo ono što želimo niti ono što zaslužujemo. Moj je život oduvek bio jedna tužna priča ali jedan čovek je jedan kratak deo mog života učinio vrednim življenja i možda taj deo mog života bude dovoljan za ostatak mog života. Pretpostavljam da će vreme pokazati.

- Žao mi je što nisam ispuila obećanje jer na kraju, zaljubila sam se u tebe i vredelo je.

Kraj.