Zlatna sloboda

Ostrvo Palion beše jedno od mnogih ostrva Antičke Grčke, međutim ovo ostrvo beše posebno. More oko njega skoro nikada nije bilo mirno. U blizini ostrva duvali su čudni vetrovi koji nisu dozvoljavali brodovima da pristanu u luku, već bi vetrovi navodili brodove i čamce na stene potpuno ih uništivši. Vrlo retko se dešavalo da brodovi mirno pristanu u luku, a kada bi se to i desilo, stanovnici ostrva bi slavili boga mora Posejdona u njegovom hramu jer su uspeli da ga umilostive. Ali to ne beše i jedini hram na ostrvu. Drugi je pripadao boginji porodičnog ognjišta Hestiji.

Svaki stanovnik ostrva zna zbog čega je na to ostrvo bačeno prokletstvo od strane Posejdona.

Nekoliko generacija ranije to je bilo ostrvo kao i svako drugo. Stanovnici su se bavili trgovinom jer je ostrvo bilo na dobrom strateškom položaju. More oko njega beše bogato ribom, te je ribolov bio glavni izvor hrane, i ljudi su zbog toga mnogo poštovali Posejdona. Sve dok jednog dana ne dođe žena po imenu Atheis. Ona beše proročica boginje Hestije, i na tom ostrvu uz pomoć još par ljudi poče da gradi hram posvećen toj boginji. Hestija beše Zevsova starija sestra i jednom ona reče Zevsu da ne želi da živi na Olimpu, već da želi da se više poveže sa ljudima, te da želi da živi na Zemlji. Zevs, koji ju je mnogo poštovao, ispuni tu želju i ponudi joj da bira mesto gde želi da sagradi svoj hram. Ona odabra ostrvo Palion zbog svog položaja. Međutim to ostrvo beše na teritoriji boga Posejdona gde je ovaj već imao hram. Posejdon se pobuni, ali je Zevsova odluka bila konačna. Zbog toga bog mora omrznu Hestiju i sve u vezi sa njom, pa čak i ostrvo na kome je sam imao hram. Prokle ga večno nemirnim morem, pa stanovnici više nisu mogli da se bave trgovinom ni ribolovom. Nakon toga Posejdon je nekoliko puta posećivao Palion, i beše mu žao ljudi te se njegova srdžba malo umiri, i on poče da dozvoljava ponekim brodovima i čamcima da pristaju u luku. Čak se i prikazao stanovnicima par puta, dok se boginja Hestija nije pojavila ni jednom, ali su je stanovnici ipak poštovali jer je bila boginja koja je štitila porodice.

Stanovnici Paleona počeše da se bave poljoprivredom i uzgajanjem životinja da bi preživeli. Ribe su se proredile morem, te je od svakodnevne hrane postala luksuz jer su samo najbogatiji na ostrvu mogli da je jedu, a zbog nemirnog mora se retko ko usuđivao da ide na pučinu i da je lovi. Vremenom su ljudi odustajali od ribolova, sve dok ne osta samo jedan čovek koji se time bavi.

Ribar Mikon je često ostajao bez ulova iako je provodio ceo dan na pučini. On, jer je postajao sve slabiji i nije više mogao sam da vadi mrežu iz mora, poče da vodi svog šesnaestogodišnjeg sina Pandiona sa sobom. Želeo je da i njegov sin nastavi da se bavi ribolovom. Međutim Pandion iako je voleo more, nije gajio entuzijazam prema ribolovu. Više ga je privlačilo ronjenje i podvodni svet.

Jednog dana Mikon odluči da ode malo dalje nego inače. More beše mirno ,a more vedro. Idealni uslovi pomisli on. Već je ulovio mnogo više nego prethodnih par dana.

„Bog mora Posejdon nas dugo nije ovako darovao. Mora da je posebno raspoložen danas" - reče on svom sinu koji gledaše mirno more bez talasa.

„Ulovili smo dovoljno za sledećih nedelju dana, vreme ja da izvučemo mrežu i krenemo kući."

Očekivao je da mu njegov sin priskoči u pomoć, međutim on je i dalje zamišljeno posmatrao horizont.

„Vreme je!" - podvuknu Mikon ovaj put, i tek tad uspe da privuče pažnju mladom ribolovcu.

„Oče, nešto je sa neba palo u more" - reče začuđeno dok je pokazivao prstom prema moru.

„Pravac u kome pokazuješ je još dalje od ostrva, a već smo dovoljno daleko. Sigurno ti se učinilo", reče Mikon zabrinuto.

„Oče, siguran sam. Želim da vidim šta je to palo. Možda je neki dar od bogova Olimpljana", sin beše ushićen.

„Pomozi mi da ubacim mrežu. Ako ne krenemo odmah, a vetar se pojača, nećemo moći da pristanemo na ostrvo. Vetar će nas navesti na stene, uništiće nam čamac i propašće sav današnji trud. Moraćemo da veslamo brže kako bismo to izbegli. Požuri!" - otac je postajao sve nervozniji.