Naša Zvezda🔚

" Nemoj da plačeš "

"Ljubavi" Izgovorim sklupčana u njegovo krilo.

"Mhm"

"Hvala što si došao" Podignem svoj pogled ka njegovim kestenjastim očima.

"Da li bi opet da te zovem,došao?" Spusti glavu sklanjajući pogled prikovan za moju sobu.

"Ponovo bih došao" Prislonim svoje usne na njegove.

"Nikolina,imaš goste" Začujem zatvaranje ulaznih vrata i majčin iritantni glas. Marko i ja se pogledamo. Ona ne zna da je tu. Ne zna ni da sam ga zvala.

"Obradovaće se kada me vidi.." Promrlja Marko dok sam ga vukla za ruku jer nije želeo da se suoči sa surovovšću moje majke.

"Nisam znala da imamo posetu" Izgovori majka kada na vratima ugleda Marka. Ardent je ponovo došao. Sedio nam je okrenut ledjima,nije se ni osvrćao da vidi zbov koga je moja majka napravila takvu reakciju. Uostalom zašto je došao?

"Gobeljiću,konačno se srećemo" Pruža mu ruku Ardent dok smo oboje sedali preko puta njega.

"Zar nisi rekao da nećeš više dolaziti?"

"Zabranjeno mi je?" Namrštila sam se ali mi se raspoloženje promeni kada Marko spoji naše ruke.

"Razor traži da mu dodješ u posetu" Izvadi cigaretu i upali je.

"Nepušimo ovde!" Podignem glas.

"Blago vama" Izduva dim. Kreten. "Nego idem sutra kod njega posle četiri"

"Nema razloga da ga posećuje" Marko se upusti u konverzaciju.

"Drugar,ti si od juče ovde. Veruj mi da ima razloga" pogled prebaci na mene.

"Duguješ nam utakmicu"

"Ne duguje ona tebi ništa jel ti jasno?!"

"Smiri se,drugar"

"Nisam ja tebi nikakav drugar. Dolaziš ovde kako ti se 'ćefne,spopadaš mi devojku"

"Ja ovde nikoga ne spopadam"

"Ardente,svestan si da nemam razloga da dolazim"

"Imaš obećanje"

"Nisam vam ništa obećala"

"Nikolina,idi na tu utakmicu neće ti dlaka sa glave faliti" Sad me podstiče. A kada idem na Marakanu onda je to neprihvatljivo.

"Ne pada mi na pamet"

"Čekaj me sutra ispred nacionalnog zatvora" Usane pre nego što sam mu odgovorila. Za njim ustaje i Marko.

"Da te ovde više nisam video!"

"Važi,doćiću kad ne budeš tu" Namigne mu zalupivši vratima,ostavljaljući besnog Marka iza sebe.

...

"Ne brini sve će biti okej,zvaću te kad završim. Obećavam"

"Ako se bilo šta desi,lično ću ga.." Nije uspeo da završi rečenicu od početka moje.

"Neće se ništa dogoditi. Bezopasan je" Klimnuo je glavom ljubeći me. Stajala sam ispred ogromnog utvrdjena,stražarima na svakoj strani. Pogledala sam na ručni sat. Vreme je.

"Šta sam uradio da me ovakva lepotica dočeka" Stigao je. Prevrne mi se želudac od njegovih reči.

"Hajde da završimo sa ovim"

Svuda okolo ograda i žica. Odiše zarobljeništvom,strahom i patnjom. Zatvorenici su sasvim normalno prolazili pored nas,verovatno svaki dan vidjaju druge ljude. Policajac nas je uputio u sobu za posetu. Siva soba sa dva stola i par stolica i jednim prozorom koji je gledao na dvorište,u kom su zatvorenici provodili svoje vreme. Mračno. Sumorno. Beznadežno. Bez imalo života. Ovakvim epitetima odiše ovo mesto. Tiho je ali ta tišina ubija. Unutra je bilo tiho,pak napolju je bila druga priča. Stalno se čula vika i priča zarobljenika. Dovode Razora sa lisicama na rukama. Primoravaju,guraju da sedne na stolicu,na šta on to uradi.

"Drago mi je da si došla" Obrati se meni.

"Nadam se da si se pokajao za ono što si uradio.."

"Kada ćeš prestati sa tim? Ja ništa nisam uradio. Dobio sam tri godine zbog pljačke koju uopšte nisam počinio. Namestili su mi"

"To svi kažu" Progundja policajac koji je sa druge strane zaključavao bravu.

"Počni da pričaš,nemam ceo dan" Podstakne ga Ardent na ono zbog čega smo došli.

"Uredu. Želiš da znaš Peteove poslednje reči?" Zaćutim. "Bile su ; “Pucaj” Mislim da ti to dovoljno govori da je želeo da umre"

"Ti očigledno ne znaš šta pričaš"

"Mogao je da mi otme pištolj"

"Zašto bi se ubio? Imao je sve ono što je želeo" Ubaci se Ardent u razgovor.
"Vi njega ne znate. Nije želeo on to" Napravi kratku pauzu uzimajući vazduha "Nije mu više bio bitan ugled. Hteo je da prestane sa svim tim i povuče se. Otac mu je preminuo i nasledio je sav njegov novac. Dobio je želju za nečim drugom jelte za nekim drugim" Spustim glavu. "Nisam kriv"

"Besmislice" Odmahivao je rukom Ardent. Ja sam samo ćutala i posmatrala šta će još izaći iz Razorovih prljavih usta,kako bi oprao ljagu sa svog imena. I vratio sve onako kako je nekada bila. Kako bi vratio sve ns svoje mesto.

"Ne kajem se što sam ga ubio,ako te to zanima. Žao mi je tebe i toga što si bila zaljubljena u njega,pored mene"

"Nikada nećeš prestati sa tim"

"Kada izadjem odavde biću bolji vodja nego što je tvoj Pete mogao da zamisli!"

"Ti si poslednja osoba koja može da ga stavi u usta!"

"Kreći,momak. Kraj posete" Izgovori čuvar otključavajući.

"Nadam se da ćeš istrunuti ovde jer ništa bolje ni ne zaslužuješ" Dobacila sam mu dok su ga odvodili.

...

"Hvala ti. Hvala što si uz mene" Izbavim se iz njegovog zagrljalja,prateći mu svaki pokret.

"Hvala tebi što si mi dopustila da budeš moja" Nasmejem se.

"Ne znam kako ću bez tebe" Par kapljica slanih suza slivalo se niz moje lice.

"Nemoj da plačeš. Uskoro ćemo biti zajedno po čitav dan. Obećavam da se nećemo razdvajati" Reče dok mi je brisao suze. Potvrdno sam klimnula glavom. Začuo se glas za polazak. Znači zbogom. Zagrlim ga jače nego malo pre,još malo uživajući u njegovom mirisu. Odvojimo se. Predaje kartu i pasoš te se okreće i maše mi. Nasmešim mu se onako jedva,nimalom trunčicom pravog osmeha. Nadam se da to “uskoro” baš uskoro dolazi.