Moje ime je Smrt 01✔️

Okrutni trio 

01

Oštar bol u donjem delu leđa me je naterao da otvorim oči. U prvih nekoliko zbunjujućih sekundi nisam videla ništa, samo svetlost, toliko belu da sam pomislila da sam mrtva, to je moralo biti svetlo na kraju tunela ili kako god to ljudi zvali, ipak nije, to je bila samo svetlost sveće. Svetlost se povukla daleko u ćoskove mog uma koji su već zaboravili i da je postojala, možda bih još razmišljala o toj svetlosti da nisam bila previše zauzeta prostorijom u kojoj sam se nalazila. Pokušavala sam da prihvatim činjenice jednu po jednu kako bih složila logičan zaključak. U redu je, smiri se, sediš na mekanom dušeku, šta vidiš? Vidim lep drveni stočić sa malim ogledalom, ispod stočića je malena stolica sa tapaciranim sedištem tamne braon boje, pokušala sam da se setim da li sam sedela nekada tamo, verovatno nisam. Desno od stočića su vrata, da li je to ulaz u ovu prostoriju? Koga ja zavaravam, ovo je spavaća soba, ne prostorija, da li je ovo moja spavaća soba? Nisam sigurna. Mada mi nije poznata, zidovi su tamne ljubičaste boje, što bi moglo značiti da je moja, ljubičasta je moja boja, moje ime. Moje ime, da, to je moje ime, i neko me doziva već neko vreme.
" Lili, da li ti mene slušaš?", iznerviran ženski glas je dopirao tik uz moj vrat, ali niko nije bio naslonjen na mene, morala sam da suzbijem znatiželju, ne mogu se okrenuti sada, ko god da je iza mene, skoncentrisan je na vatru koja bukti u donjem delu mojih leđa. Vatra?
" Zamislila sam se nešto...", promrmljala sam trudeći se da zvučim normalno, kao da znam kako bih to ja trebala zvučati normalno, kao da ja znam ko sam uopšte.
" Pitala sam te da li je anestezija počela da deluje?", bilo je zabrinutosti, mrvica osude i zategnutosti u nežnom glasu, ali to ne mora ništa značiti. Barem sam tešila sama sebe, ne znam šta sam uradila da bih zaslužila osudu.
" Nisam sigurna, kako bih trebala da procenim?", to mi je delovalo kao normalno pitanje, nisam sigurna da li bih trebala ovo znati, da li sam dobijala anesteziju često, ali vatra jeste utihnula, dovoljno da sam je jedva osetila. Glava mi je sama poletela u pravcu tamnih drvenih vrata, dah je preleteo preko mojih ramena, osoba iza mene je čula isto, nisam umislila zvuk olakšanja. Kao da mi je neko mogao pročitati misli. Kao da je neko osetio olakšanje u momentu kada je moj bol utihnuo.
Nisam stigla da se obuzdam, kikot je preleteo preko mojih usta, nisam znala ni šta mi je toliko zabavno, ali bilo je. Ko god da je bio iza mene mi je zgrabio rame toliko jako, zabola mi je nokte u kožu dovoljno da mi je koža pukla, okrenula me brzim pokretom, prebrzim. Nisam stigla da otvorim usta, njena slobodna ruka se našla preko mojih usta, crne oči su me osuđivale, tamne tanke obrve su se nabrale besno. Šta sam sada uradila? Toliko mi se unela u lice da ja još uvek nisam mogla videti njeno, tamna smeđa kosa je padala preko ivica njenog lica, to je sve, sjajna kosa, besne tamne obrve i oči crnje od noći, gledaju me kao da žele da me unište pogledom.
" Ne mogu da verujem da mi nisi rekla, trebala si mi reći... Trebala si njemu reći..." siktala je na mene tihim iznerviranim glasom, sa svakom rečju se približavala mom biću, ruka koja mi je stiskala rame se tresla, da li je to ona pokušavala da se obuzda da me ne povredi? Nije joj uspevalo, levi dlan koji je bio preko donjeg dela moje vilice je terao unutrašnjost mojih usta da se kida o zube.
" Odlazi Lili, beži i ne vraćaj se, idi kod Mike, idi kod njega odmah", njene oči su se smekšale na ove reči, obrve su se podigle gore nežno, ova osoba me je volela, nije bilo greške u tome, a volela sam i ja nju. Nisam mogla to da joj kažem, još uvek me je držala čvrsto, pratila sam pogledom njeno lice kada se izdiglo, pratila sam njena puna usta pogledom kada me je poljubila u čelo. Pustila me je u sekundi kada smo obe čule korake, vrata sobe su se otvorila naglo, odletela su sa tolikom silinom da je sa zida o koji su se sudarila poleteo oblak prašine, komadić se odlomio i pao na drveni pod podižući još prašine. Sve to nije moglo da mi odvuče pažnju sa smrknutog bića koje je stajalo u okviru vrata, pesnice je stisnuo besno, tamne plave oči su tinjale, njegova talasasta plava kosa je delovala razbarušeno, kao da je upravo ustao iz kreveta. Moje biće je ipak najviše reagovalo na krv koja je kapala sa njegove desne pesnice, nos mi se nabrao, oči su mi se raširile uspaničeno.
" Nabola si se na nož.... Nabola si se na nož?!", proderao se toliko besno da sam ustuknula, podigla sam noge na krevet i povukla se. Neki deo mene je govorio da nemam čega da se plašim, da on nije ništa naspram mene, ali nisam smela da verujem tom instiktu, sve ostalo u meni je vrištalo da bi trebalo sa bežim. Došla sam do druge ivice kreveta, na zidu iza mene je bio prozor, osetila sam povetarac koji mi mrsi kosu. Na momenat me je omela činjenica da je moja kosa bela, samo na momenat, jer osoba u dovratku, više nije bila u dovratku, stajao je kraj kreveta, na mestu gde sam ja pre samo sekunde bila, kako sam došla ovde tako brzo? Pala sam sa dušeka, moja ruka je prosto napipala vazduh, a moja težina i gravitacija su uradili ostatak. Stajala sam na nogama brže nego što sam mislila da je moguće, ali neko je bio brži i od mene, situacija u sobi je bila u potpunosti drugačija. Plavokosi muškarac je bio naslonjen leđima na vrata, drugi muškarac je bio nadvijen nad njim, podlakticom ga je gušio, celom težinom je bio oslonjen na njega, od crne ravne zavese kose nisam mogla da mu vidim ni profil lica, a toliko sam želela da mu vidim lice. Zašto, ne znam, možda zato sto sam videla zjapeću ranu na dnu njegovih leđa, nisam mogla videti moju, ali sam bila poprilično sigurna da je na istom mestu.
" Lili odlazi!", pažnju mi je privukla sitna figurica koju do tada nisam ni primetila, stajala je u polučučnju iza crnokosog muškarca, nije skretala pogled na mene, ona i crnokosi muškarac su gledali u plavokosog muškarca, ali njegove plave oči su upijale mene pogledom.
" Šta sam uradila? Ne razumem...", nagnula sam se ka njemu, moj glas je bio molećiv, gadila sam se sebi zbog toga, ali čime sam zaslužila ovu mržnju, ovaj bes?
Moje pitanje ga je nateralo da prestane da se opire na momenat, nabrao je obrve tužno dok je proučavao moje lice, video je da ne lažem, morao je videti da ne lažem, zato što nisam lagala, ništa mi nije bilo jasno.
" Lili reci mi istinu, to je sve što želim, da li si se ti nabola na nož?", pitao je smireno, glas mu je bio dubok, ali nekako melodičan, mogla sam sebe da zamislim kako ga slušam satima. Očigledno je bilo da se poznajemo, sigurno sam ga slušala godinama.
" Ne sećam se, ne znam... Ja...", spustila sam pogled na momenat, iako sam govorila istinu, to je bila greška broj jedan od kada sam se našla u ovoj spavaćoj sobi. Ono što se sledeće desilo je delovalo kao da se razvuklo u sate, u pitanju su bile tri sekunde koje su sve okrenule.
Nisam pratila šta radi, videla sam blesak plavih očiju, nisu me više gledale, pratila sam njegov pogled, videla sam prste njegove ruke kako traže nešto po leđima crnokosog muškarca. Njegovi prsti su se kretali toliko brzo da sam ih jedva pratila. Znala sam kada su njegovi prsti pronašli svoj cilj, čula sam tiho ne, čula sam škljocanje zuba, čula sam zvuk bola u nečijem grlu. Osetila sam kako se moja kičma izvija. Moji prsti su tražili izvor bola bez mogućnosti da ga dohvate, vazduh je izleteo iz mojih pluća, vatra je buknula, a ja nisam mogla da obuzdam vrisak.
" Eli... Pomozi mu. Zaustavi Nika", odakle su došla ova imena, nisam znala, ali znala sam tačno ko je ko, znala sam kome je pripadalao svako ime koje je preletelo preko mojih usana.
Nije bilo potrebno da neko zaustavi Nika, njegovi prsti nisu više kopali po mesu, njegovi prsti su bili u vazduhu, koračao je ka meni prstim ciljajući moj vrat, a ja... Ja sam kao zbunjena srna stajala nemoćno i čekala da se dugi prsti omotaju oko mog vrata, sve to gledajući u njegove plave oči. Neko se kretao u mom vidokrugu kao zamućenja mrlja, ali to nije moglo da me natera da odvojim pogled od lepih plavih očiju koje žele da me ubiju. Udarac u rebra me nije naterao da skrenem pogled, zvuk razbijanja stakla me nije naterao da skrenem pogled, iako se deo mog uma omotao oko činjenice da sam mislila da je prozor otvoren, možda ima dva krila, sada svakako ima jedno, i dalje sam gledala ka prozoru dok se smanjivao. Plave oči me nisu pratile, ali sam ih ja tražila.
" Lili, Lili pomozi mi!", Eli je vrištala u moje desno uho, tek tada sam shvatila da je njeno sitno telo zalepljeno za moja leđa, njeno sitno telo je bilo omotano oko mog. Očekivala sam crnokosog muškarca, slegnula bih ramenima da nisam mislila da nema poente, zato sam jednostavno prekrila dlanovima Eline sitne dlanove koji su se skupili ispod mojih grudi.
" Lili zaustavi nas!"
Da nas zaustavim, kako? Gde mi to zapravo idemo? Ne idemo nigde, shvatila sam odjednom, mi padamo, mi padamo i umrećemo obe. Neki instikt je proradio u meni, spretno sam se okrenula, kada bih samo znala kako, ali izgleda da ne radim ovo prvi put. Sada sam jasno videla kameni put koji juri ka mom licu, nismo bili onoliko visoko koliko mi se činilo, delovalo je kao da padamo minutima. Kako je do pre treptaja delovalo da je vreme razvučeno, sada je poletelo i već smo udarile o kameniti put. Očekivala sam bol, očekivala sam zvuk lomljena kostiju, očekivala sam da će se Elini zubi zabiti u moju lobanju, ali ništa od toga se nije desilo. Eli je skočila sa mojih leđa nečujno i odahnula sa olakšanjem, uhvatila me je za mišicu desne ruke i vukla me da se ispravim, ali ja nisam mogla da se pomaknem. Gledala sam svoje raširene prste kako nežno dodiruju sitne kamenčiće jagodicama, gledala sam svoje desno koleno koje je poskakivalo kao feder koji pokušava da se umiri nakon što je neko dete skakalo po njemu, gore, dole, milimetar od kamenčića, cantimetri od kamenčića... Bila sam hipnotisana ovim pokretom. Drugo koleno je sasvim nezainteresovano stajalo oslonjeno na moja rebra.
" Diži se Lili, moramo ići", ovaj grubi zabavljeni glas je privukao moju pažnju, ne samo zato što je dopirao sa tolike blizine da bi se svako normaln trgao, već zato sto me je onaj kome je pripadao obgrlio oko struka i podigao na noge sa lakoćom.
" Hajdemo Mika...", požurivala ga je Eli dok sam ja zbunjeno pokušavala da shvatim šta se do đavola dešava. Moje noge su visile u vazduhu jos jedan treptaj, Mika je provukao levu ruku ispod mojih nogu i pre nego što sam stigla da se pobunim trčao je noseći me u naručju. Osećala sam se kao malo dete. Nije mi bilo loše zbog vrtoglave brzine kojom smo se kretali, nisam zato skrenula pogled sa okoline, želela sam da vidim ko je Mika. Nasmejala sam se jer je i on gledao mene kao da pokušava da proceni ko sam zapravo ja, isto koliko sam ja pokušavala da procenim ko je on. Po svemu sudeći on je bio muška verzija Eli, krupnija, snažnija, grublja verzija Eli. Lepo lice, krupne crne oči, sve je to bila Eli. Kratka tamna smeđa kosa, uredna sjajna bujna brada iste nijanse smeđe, osmeh na desnoj ivici usne, široka vilica, to je bio Mika.
" Deluje kao da ćeš mi svakog momenta reći Zdravo, ja sam Lili što bi značilo da ti ne znaš ko sam zapravo ja, što i nije toliko loše trenutno... Možda ne bi bilo pametno da ti sada kažem koliko si mi nedostajala, ali ću ti svejedno reći da je bilo nesnosno dosadno bez tebe", nasmjeao se široko dok su me njegove reči još više zbunjivale. On zna da ja nemam pojma ko je on, ko je Eli, ko je Nik, ko je crnokosi momak, najvažnije od svega, iako to nije rekao baš tim rečima, znala sam da on zna da ja ne znam ko sam ja.
" Gde mi to idemo Mika?", pitala sam prikrivajući nelagodu, svi oko mene znaju više o meni nego ja sama, koliko je to čudno? Malo ljudi bi razumelo kakav je to osećaj beznađa, ne znaš ko si, ne znaš kakva si osoba, ne znaš svoje greške, svoje mane... Da li sam ja dobra osoba? Mikin nežan pogled je bio odgovor na to, u njegovim očima sam važna, znači da sam nečime to i zaslužila.
Nije odgovorio na moje pitanje, ali se okrenuo na stranu njišući moje telo kroz vazduh, mesećeva svetlost je nestala kada smo prošli ispod dovratka, na momenat sam videla Eli kako pridržava vrata dok je Mika ulazio u hladnu kamenu kuću noseći mene u rukama, a onda je Eli odahnula smešeći mi se ohrabjujuće pre nego što je zatvorila vrata i gurnula svetlost iz prostorije.
Kroz tamu Mika se snalazio iznenađujuće lako, nosio me je još par krupnih koraka i spustio me na ležaj koji me je bockao po zadnjici, slama, verovatno. Dok sam pokušavala očima da upijem mračnu prostoriju, shvatila sam da nije toliko mračna, čula sam da Eli i Mika šapuću tiho kraj ulaznih vrata, ali to nije bilo sve što sam čula, čula sam tiho ravnomerno disanje, čula sam da mi nismo ovde zapravo sami. Pre nego što sam mogla da obavestim o tome moje spasioce, valjda je to pravi opis za njih, neko je upalio šibicu ispunjavajući prostoriju toplom svetlošću vatre. Eli i Mika su već bili ispred mene, ali to je bilo krajnje nepotrebno, nisu mogli uraditi ništa. Konačno sam videla lice crnokosog momka, bilo je lepo i uzano, nežno lice, njegova puna usta su bila otvorena blago, oči su mu bile zatvorene, ako bih mogla da donesem ikakav logičan zaključak u ovom zbunjujućem trenu, rekla bih da je bio u nesvesti. Nakrivila sam blago glavu odmeravajući ga, bio je lep, to je bilo umanjivanje stvari, ali nije bilo bitno što je bio lep, bila sam razočarana, nisam imala pojma ko je on, a toliko prašine se podiglo zbog njega. Bio je postavljen na drvenu stolicu, na čelu malog pravougaonog stolića, sa njegove leve strane bio je naravno Nik, položio je svoju desnu ruku na rame momka koji je izgleda bio vredan svega ovoga iako ja nisam znala ko je on. U levoj ruci, Nik je držao šibicu koju je prineo laganim potezom do već postavljene sveće na ivici stola.
Sve se ovo odvijalo lagano, svi u prostoriji, osim onesvešćenog momka su stajali spremno, ali niko nije bio voljan da načini prvi potez. Ja sam bila zaštićena, brojčano smo bili jači, ali Nik je imao momka koji je... Ne znam. Koji je bio važan? Valjda, nadam se.
" Dakle...", počeo je odjednom tresući šibicu sve dok se nije ugasila i pustila iz sebe poslednji dah, mali beli oblačić dima. Spustio je šibicu na metalni tanirić na koji je bila postavljena sveća. Svaki Nikov pokret me je hipnotisao, kretao se toliko smireno, toliko elegantno da je bilo uživanje gledati ga," vaš plan, šta god on bio, nije bio onoliko dobar koliko ste mislili očigledno. Jeste, živi ste, ne zadugo, ali živi ste. Ukrali ste mi Lili, ne zadugo, ali jeste. Ipak... Ostavili ste jednog svog člana iza sebe, došli ste pravo kući... Koliko glupi možete biti?"
Mahao je prstima leve ruke objašnjavajući sve kao glumac na sceni, po prvi put od kada sam videla Nika sam pomislila da možda on jeste onoliko loš koliko bi trebao biti da mi prođemo kroz ovo sve kako bih ja pobegla od njega, mada nisam znala zašto sam bila kod njega uopšte.
" Njega možeš da zadržiš, on nam nije bitan...", slegnuo je ramenima Mika, skrenula sam pogled ka njemu, nisam mogla da procenim da li blefira, ali nije delovalo da ovaj momak nije bitan.
" Što se tiče ovog dela... Da smo došli pravo kući... Razmisli malo o tome Nik...", mogla sam da zamislim osmeh na Elinom nežnom licu, preteći osmeh, znala sam da je tako jer se Nik ispravio naglo, kao da ga je ošamarila. Pogledao je ka vratima na momenat, a onda je vratio pogled na mene. Okovao me je plavim očima, nije bilo više nikoga na svetu osim nas dvoje.
" Ti si moja Lili. Moja ili ničija", prošaputao je tiho, kosa na potiljku glave mi se blago podigla, ovo je bilo gore nego da mi je rekao da će me ubiti, osećala sam to u kostima. Odjednom je prostorija postala hladna, toliko hladna da su mi zubi cvokotali. Nisam mogla da se skoncentrišem ni na šta drugo već na želju da umirim svoju vilicu, nisam htela da izgleda kao da se plašim. Eli i Mika se nisu plašili, zašto bi se ja plašila, ali trebala sam se plašiti, znala sam to, Nik neće nauditi njima, naudiće crnokosom momku, naudiće meni.
Nije prošlo dugo, desilo se prebrzo, ali ruka crnokosog momka je bila iznad plamena, a moj desni dlan je buknuo. Ključao je, želela sam da odsečem svoju ruku samo da ne osetim taj bol, ali nisam uradila ništa, nisam se pomakla, tvrdoglavo sam gledala Nika, Nika koji je gledao mene. Osetila sam da Eli i Mika okreću svoja tela i odmeravaju moje lice, svi su očekivali moju reakciju na bol, ali mojoj tvrdoglavosti nije bilo premca, nisam ni trepnula. Nisam poznavala ovog momka, nije me bilo briga ko je on, ja neću umreti zbog njega. Šta god je vezalo naša tela da reaguju zajedno na povrede, bilo je deo ovog plana, to je sve što se mene tiče.
" Lili..."
Nikov pogled me nije više držao, čak i da nije on skrenuo prvi pogled ne bi imao nikakvu moć nadamnom, zato što me je dozivao njegov glas, zato što sam gledala njegove zelene oči boje prolećne trave, zato što je moj um bio pozvan ka njemu. Niko nije imao veću moć nad mojim bićem.
" Beol... nemoj zaboraviti."
Kako sam to izgovorila nasmešio se, njegova ruka je i dalje bila iznad plamena, kao i moja, iako fizički nije bila tamo, ali mi smo se gledali kao da smo sami na planeti, kao da ništa ne može da poljulja naš momenat. Što na žalost nije bila istina, da sam samo malo obraćala pažnju videla bih da se Eli i Mika kreću, još važnije, da se Nik kreće, ali ja nisam primetila ništa od toga sve dok Beol nije skrenuo pogled, sve dok ga Nikova ruka nije grunula sa tolikom silinom da se njegova lobanja sudarila o kameni zid. Mika i Eli nisu bili dovoljno brzi, ja nisam skrenula pogled dovoljno brzo, videla sam sudar, videla sam krv, videla sam parčiće lobanje, osetila sam bol koji mi je probadao mozak, čula sam zujanje u tom momentu, sve glasnije zujanje koje je prešlo u gromoglasnu zvonjavu.

Podigla sam se u sedeći položaj ne razmišljajući o pokretu, niti o alarmu koji je kao malo dete vrišteći zahtevao moju pažnju. Levom rukom sam nesvesnim pokretom ugasila alarm, desnom sam prelazila pažljivo preko leđa, mogla bih se zakleti da ću zateći ranu tamo, morala je biti stvarna, delovalo je toliko stvarno. Nasmejala sam se kada sam shvatila koliko se blesavo ponašam, naravno da tamo nema rane, naravno da je sve ono bio san, ma koliko stvarno delovao, ja ne živim u devetnaestom veku, ja ne poznajem Eli i Miku, ja nemam muža, one zelene oči ne bih mogla zaboraviti, ali najvažnije od svega, ono što mi je govorilo da je sve ono bilo delo moje mašte, moja kosa je crna kao ugalj, nije bela. Ipak sam uzdahnula čežnjivo, bio je to zanimljiv san, bez obzira na opasnost u kojoj sam se zatekla, još uvek sam osećala adrenalin u venama, to je bio život, a ne ovo što ja nazivam životom.
" Kakav je da je, ovo je tvoj život, maštanje ga neće promeniti, ustaj na noge i spremi se za novi radni dan", naredila sam sama sebi bez trunke entuzijazma, ali ipak nisam lagala sebe ovo je moj život i ne mogu ništa da uradim da promenim to. Nisam lagala ništa osim jedne činjenice, nije bio radni dan.