"Kako izgledam?"
"Kao prava služavka."
Iskreno joj odgovorim dok joj nameštam haljinu koju je do pre pet minuta nosila služavka koja radi za bogatu porodicu.
"Ne želim da budem služavka."
"Samo večeras, Lea."
Klimnula je glavom, namignula mi i otišla da usluži čoveka od kojeg bi trebalo da ukrademo puno novca. Goran mi nije dao ključ onog dana kada je bilo bal. On nikada nije ni imao ključ, već mu je to bio samo način da me natera da odem na bal, poverovala sam i sada noć pred moj rođendan pljačkam najbogatijeg čoveka iz Srbije koji živi u Grčkoj umesto da sam u klubu i da proslavljam svoj rođendan.
"Tužiću vas."
"Ovo mi nije prvi put da pljačkam, a do sada bih bila sto puta u zatvoru. Ućuti i čekaj da neko dođe po tebe, ispričaj mu šta se desilo, pa okrivi nas što će tvoj šef biti u bolnici."
"Molim?"
Ostavim je u čudu, pa izađem kroz prozor i polako krenem prema prozoru druge sobe gde se Lea nalazi. Gledam kako mu krišom stavlja nešto u sok, a onda mu stavi na sto i on se sa osmehom zahvali, pa uzme gutljaj i Lea izađe sobe. Zdravlje mu se pogorša, a onda padne na pod, te uđem u sobu kroz prozor i obijem njegov sef i izvučem puno novca, pa ga zadovoljno zatvorim i priđem mu dok me jedva gleda.
"Ko si ti?"
"Nema potrebe da znaš ko sam."
Izađem iz sobe, vidim Leu kako me doziva iz druge sobe, pa uđem i ugledam je kako zadivljeno gleda u prelepu odeću. Zadovoljno se osmehnem i obučem crnu čipkanu haljinu uz crne salonke, a Lea crne široke pantalone, belu majicu na bratele, crni sako i crne salonke.
"Da li sada izgledam kao služavka?"
"Daleko od toga."
Nasmejemo se dok se gledamo u ogledalo, pa sa punom torbom novca izađemo iz sobe i krenemo niz hodnik do izlaza dok ne sretnemo nekoliko osoba iz obezbeđenja, pa ih Lea izudara, te sasvim mirno, kao da se ništa nije desilo, izađemo iz kuće, pa uđemo u auto i krenemo u klub. Činilo mi se kao da smo brzo stigle tamo, a još brže bile kod šanka sa Filipom.
"Kako je prošla pljačka?"
"Nikad bolje."
Lea iskreno odgovori, pa na eks popije tekilu.
"Ne mogu da verujem da ste sve same uradile. Viktor vam nije pomogao, zar ne?"
"Raskinula sam sa njim, Filipe."
"Podseti me zašto."
"Zato što smo se posvađali oko Ane i Anastasije i nisam mogla više da izdržim."
"Šta ćeš da piješ?"
"Pije mi se proseko."
"Kakav proseko, Nikolija? Uzmi tekilu."
Odmahnula sam glavom i pozvala konobara.
"Mogu li da dobijem proseko?"
"Naravno."
"Darko, meni jedan viski."
"Kako je moguće da ga znaš?"
"Upoznao sam ga pre mnogo godina."
"Zašto mi nisi rekao da postoji?"
"Zar bi te zanimalo?"
"Izvoli proseko i izvoli viski."
"Hvala, brate."
"Iz Srbije si?"
"Jesam."
Odgovorio mi je, pa se zbunio kada je ugledao Leu, pa pogledao ponovo u mene.
"Vas dve ličite."
"To je i cilj."
"Čini mi se kao da sam vas video negde."
"Možda u vestima."
"Moguće, ali zašto biste vi bile u vestima? Vi ste one devojke koje pljačaku?"
"Rekla bih ti da me poznaješ, ali pogodio si samo zato što si nas video u vestima."
Nasmeje se.
"Filip ti je drug?"
"Da."
"I moj je."
"Malo je i moj."
Lea zamalo da se zadavi ko zna kojom tekilom po redu i Filip zajedno sa njom.
"Izgleda da ćemo zajedno da ga delimo."
"Tako se čini."
Razočaram se, pa začujem kako se Lea smeje, pa ustane i zagrli me s leđa.
"Srećan rođendan, opasnice."
U četiri ujutru smo se vratile iz kluba i pričala sam joj koliko me je Darko iznervirao i znala je da ovo izlazi iz mojih usta samo zato što sam pijana, ali iz dubine duše znam da sam iskrena u vezi njega i dok Lea traži ključ sobe, meni se iz daleka priviđa Aleksa.
"Lea, zašto mi se onaj kreten priviđa?"
Setila se o kome pričam, pa je odmah podigla glavu.
"Ne priviđa ti se."
"Zašto je ovde?"
"Jesi li uzela torbu sa novcem?"
"Zašto menjaš temu? Ne sviđa mi se što ga vidim."
"Luda glavo, zašto si ostavila torbu u autu? Daj mi ključ od auta, a ti uzmi od sobe, uđi unutra i ne radi nešto što bi moglo da ti škodi."
Klimnula sam glavom, pa je otišla kada je uzela ključ od auta, a ja sam prišla svojim vratima i pokušavala da pronađem ključaonicu, ali nije mi išlo od ruke.
"Zašto si ovde?"
Upitala sam ga kada sam prestala da se trudim da otvorim vrata.
"Došao sam na odmor sa devojkom."
"Ti imaš devojku?"
"Ti si sa Viktorom, a nisi nam rekla."
"Ko ste vi da vam govorim?"
"Viktor mi je drug i mrzim što mi nije rekao da ste zajedno."
"Bili smo, a sada više nismo."
"Zašto?"
"Zato što želi Anu i Anastasiju."
"Odakle ti to?"
"Vidim mu se u očima, a ja ne mogu da podnesem to. Idem da spavam. Laku noć, kretenu."
"Laku noć, budalice."
"Kako si me nazvao?"
"Budalice."
"Zašto sam budalica? Pazi ko mi kaže! Sveznalica koja je upućena u sve."
"Jesam sveznalica."
Prevrnem očima, pa zalupim vratima i nakon kratkog razmišljanja o Viktoru, ne poželim ga. Rano ujutru sam sa Leom otišla u drugi hotel gde je Goran boravio, a u ruci držala torbu punu novca od sinoć. Ušle smo u hotel, pa je Lea potražila broj Goranove sobe na recepciji, a žena koja je bila tamo me je gledala kao da je videla duha.
"Hoćeš li mi odgovoriti? Zašto gledaš u nju?"
"Izvinite, gospođice, malo sam zbunjena."
"Poznaješ me, zar ne?"
"Ne lično, ali sam sigurna da ste izvršili samoubistvo u ovom hotelu."
"Baš u ovom?"
Klimnula je glavom.
"Soba je osamsto sedam."
Zahvalimo se i krenemo liftom do tamo.
"Nije ni čudo što je izabrao da boravi u ovom hotelu. Zašto bih izvršila samoubistvo ovde?"
"Bila si na ekskurziji."
"Koliko ću još događaja da saznam?"
"Puno događaja, ali možda nije vreme za to."
Ugledam obezbeđenje ispred sobe, otvore nam sobu i soba je bila jedna mala prostorija sa tri kreveta, policama, ogledalom, televizorom, kupatilom i terasom. Obična soba za tri osobe koja nije u Goranovom stilu i ne razumem zašto boravi u ovoj sobi kada ima previše novca da uzme najbolju sobu u hotelu.
"Dobrodošle."
"Dobrodošle u najružnijoj sobi."
"Zašto imaš takvo mišljenje o sobi u kojoj si izvršila samoubistvo?"
"Ovde?"
Sarkastično se nasmejem.
"Da mi je sada da se ubijem, uradila bih to u hodniku."
Bacila sam torbu na pod, hodala do prozora, a onda se okrenula da pogledam u Gorana.
"Lažeš me, zar ne?"
"Zašto bih? Ovo je soba u kojoj si bila sa Anastasijom i Milom i u kojoj si se ubila, ali zahvaljujući meni, oživela."
"Kako sam mogla u ovoj sobi da padom udarim u glavu i izgubim pamćenje?"
"Zbog ove police."
Pokazao mi je rukom na nju, a to je bila polica spojena sa ogledalom koja je najviše služila da ostaviš šminku i ostale stvari, a ne i da udariš glavom o nju i izgubiš pamćenje.
"To samoubistvo je izgledalo čudno. Odakle sam uzela nož?"
"Te noći su svi rekli da si uzela nož iz restorana u kojem si večerala."
"Baš sam imala pileći mozak, zar ne, Lea?"
Lea se nasmeje.
"Mogla sam jednostavno da se bacim sa terase."
"Tada ne bih mogao da te spasim."
"Donele smo ono što si tražio."
Uzeo je torbu u ruke, otvorio je i uzeo novac u svoje ruke.
"Fali petsto evra. Slavila sam sinoć rođendan u klubu, pa sam morala da častim."
"Zar ti nisam rekao da ne smeš da piješ alkohol?"
"Da, ali ne pijem tablete već nedelju dana."
"Znaš šta ti je rekao doktor u bolnici i nemoj da me nerviraš."
"Sećam se da mi je rekao jednu srećnu vest, a ne i da pijem tablete. Lea, ti se sećaš toga, zar ne?"
FLASHBACK
LEA POV
"Dobro jutro, Nikolija, kako si danas?"
"Boli me glava. Zašto sam i dalje ovde i koja je ovo devojka?"
Upitala je za mene dok je Gorana već znala, ali samo kao čoveka koji ju je spasio od samoubistva, a ne kao Stefanovog i Aleksinog oca.
"Ovo je Lea."
Nasmešim se njoj i zbog činjenice da ličimo, ali njoj nije do upoznavanja.
"Hoću da izađem odavde. Dovedite mi roditelje."
"Nikolija, tvoji roditelji su umrli pre više godinu dana."
"Molim?"
"Prolazićeš kroz težak period. Saznaćeš puno stvari o sebi, svojoj porodici, svom pokušaju samoubistva, o mom životu, Leinom životu i učićeš puno novih stvari. Doktori su jedva uspeli da zaustave krvarenje koje si sama izazvala tako što si izbola sebe nožem, a sada imaš i potres mozga."
"Zašto ne mogu kući?"
"Tvoje stanje pre nekoliko dana je bilo rizično. Rana može da ti se otvori, glava svake sekunde da zaboli, a i stanje u kojem si je isto razlog zbog kojeg moraš da ostaneš u bolnici."
"O čemu pričate?"
"Trudna si, Nikolija."
Goran joj izgovori srećnu vest, ja ostanem u čudu, pomislim da je dete Stefanovo zato što je bila sa njim, a onda se setim i Alekse, pa se još više zbunim.
"Zar sam ja bila sa nekim?"
"To ti znaš."
"Koliko sam već trudna?"
"Tačno dva meseca."
Progutala je knedlu, pa pogledala u Gorana.
"Nisam se sigurno bez razloga odlučila za samoubistvo, gospodine."
"Zvaćeš me Goran. Tvoja rana će da zaraste, porodićeš se i učiniću sve da više nikad ne pomisliš na samoubistvo zato što će ti život biti mnogo bolji."
