Pesnik izgubljenih ljubavi

25. deo - volim te

Za mene je prava činjenica ovo sada. - Čika je nastavila sa svojim izlaganjem. Ona je imala potrebu da se potpuno otvori pred Daliborom. Da mu otvori i svoje telo i svoju dušu, ali na prvom mestu svoje srce, ako se može izvršiti takva podela. Ona je htela da mu iznese i sva svoja razmišljanja. Potreba je bila veoma jaka, a strah od posledica zbog takvog otvaranja skoro nikakav. Ona je verovala sebi, verovala je i Daliboru. On je bi otaj da odluči šta će sa svim onim što mu ona govori. 

Ili će da prihvati ili da odbije. Neko polovično prihvatanje nije dolazilo u obzir. U Čiki je bilo još mnogo toga što je htela da mu prenese i u tome Dalibora ni malo nije žalila. Znao on to njeno ili ne znao, morao je da sluša, nije se on baš ni bunio. Ona je promeškoljila svoje kukove i butine da bi obnovila osećaj klizavosti kojom joj je donji deo tela bio pokriven. Bilo je i više nego očigledno da u tome uživa. Produžila je sa svojim govorom.

-Ti me grliš i ljubiš, a ja ti uzvraćam najviše što mogu. Što god da se desi u budućnosti ja ću ovo da pamtim kao nešto lepo. Fizički sam potpuno opuštena pored momka kojeg volim. Duboko verujem da će zavoleti i on mene isto toliko. Ja drugu mogućnost niti želim niti mogu da vidim. Uopšte me ne zanima da li u tome grešim. Meni je važan ovaj trenutak i želim da uživam u njemu.

Ako mi uzvratiš, volela bih da mi se sećanje nikada ne vrati. Ono sigurno ovaj trenutak sreće ne može povećati. Baš me briga ko sam i šta sam bila, meni je važno šta sam sada. Želela bih da me voliš ovakvu. Da li sam Jasmina, njena sestra ili nemam nikakve veze sa njima, to su samo kombinacije kojima ne bih htela dozvoliti da promene ovo što sada imam. A ti si ti. Zbog čega bih ja razmišljala da li si ti pravi ili lažni Dalibor? Ako me voliš onda si pravi, ma ko da si. Šta kažeš na svu ovu zbrku koju sam ti ispričala?

-Volim te. - Dalibor je to rekao tiho ali veoma razgovetno, jer je bilo pored njenog uha.

-Šta si rekao? - Čika se očigledno zbunila i iznenadila.

-To što si čula.

-I ti si to rekao samo tako?

-Šta znači samo tako? Kako sam trebao? Da napravim uvertiru fanfarama pa da se proderem da čuje ceo svet?

-Ne bi mi ni to smetalo, ali si me ipak iznenadio jer nisam očekivala. Ja sam verovala i osećala da me ti voliš, ali se nisam nadala da ćeš mi to reći tako brzo. Bila sam spremna na dugu i iscrpljujuću borbu. Znaš li koliko mi znači to si mi rekao? Dođe mi da zaplačem. Evo već mi suze idu.

Ponoviću svoj, ne znam ni ja kako da ga nazovem, problem ili nekako drugačije, sa gubitkom pamćenja. Ja ne želim da ti zbog toga mene drugačije gledaš, da me sažaljevaš ili nešto posebno tolerišeš. Ja u glavi imam sliku onoga što se dešavalo i to sastavljam sa onim što imam i što sam imala u sebi. Ja nisam znala zašto sam sedela na onoj litici pored puta, a još manje znam kako sam došla tamo. Meni samo preostaje da to konstatujem. Ne mogu sada da se setim o čemu sam tada razmišljala. 

Da li sam se osećala izgubljenom, da li me nešto brinulo ili bilo šta drugo. Za mene pamćenje počinje kad si mi ti prišao. Rekao si da sam Jasmina i počeo si da me ljubiš. Meni to nije bilo ni malo neprijatno, mogao si da me ljubiš koliko god hoćeš. Jedina misao koja mi je prolazila kroz glavu bila je ko si ti. Tvoje ponašanje je govorilo da me odlično poznaješ a razlika je bila samo u imenu. 

Ne samo da me poznaješ nego i da me voliš. Osećala sam tvoju zabrinutost, osetila sam i tvoju radost što si me našao. Pa čak i sreću. Sve je to meni prijalo. Raduj se što si me našao i što me imaš. Naravno bio je problem sa imenom, pa sam to morala da ti kažem. To tebe nije mnogo omelo. Osećala sam ljubav koju si usmerio prema meni. Nisam razmišljala da li je to zabuna, pogotovo ne greška. Meni je odgovaralo, odnosno htela sam da budem voljena. Iskreno, a sigurno ne lažno.