Kain

12

- Znam kasnim – nasmešim se Ljiljani. Kain je sinoć bio kod mene, ponovo, i naravno nije otišao kući, a onda me je ujutru dohvatio u krevetu i sad evo kasnim.

- Ne trči slomićeš noge – upozorava me.

- Navikla sam.

- Pokrila sam te ne brini.

- Hvala ti – nasmešim joj se.

- Nema na čemu, nego nešto si mi vesela od jutros – primećuje.

- Kain – kažem jendostavno.

- Znaš mislila sam da je on samo znaš... za seks – šapuće mi.

- Pa i bio je ali sada pojma nemam. Već dve nedelje ne izbija iz mog stana – od kad sam mu rekla zašto sam otišla od kuće postao je drugačiji. Ili od kada smo proveli tri dana na Kopaoniku, jednostavno zbližili smo se.

- Kaži mu da me mogu uvek da te pokrivam.

- Hoću – nasmejem se.

- Idem ja, vidimo se sutra.

- Vidimo se Ljiljo.

Od jutros je bilo gužve na poslu, uglavnom previjanja ali pri kraju radnog vremena gužva se raščistila i sela sam da popijem kafu sa Milicom, ona je sestra sa kojom radim i veoma je gotivim.

- Ovo je zatišje pre buru – našalila se.

- Neka bude bura kad mi odemo.

- Mina, Marija – pozdravlja nas Igor, on je jedan od fosila koji još uvek rade iako su izašli u penziju, mrzim takve ljude, pa pusti nekog mlađeg da radim.

- Doktore.

- Doktore.

Razvukao je one papirne novine i pročistio grlo. Fosil. Taman sam htela da ga iskuliram kada sam uočila dve reči „Dunav" i „tela".

- Doktore mogu li... – uhvatim se za list.

- Slobodno – odvojio mi je list.

- Hvala.

Pročitam članak o telima koja su pronađena u Dunavu pre dva dana i pitam se jesu li sva Kainova. Među imenima naletim na mog bivšeg i na mog polubrata. Šta?

Prođem ponovo tekst. Miloš je mrtav. Ali... Ovo je Kainovo maslo, mora da je njegovo.

Ubio ga je zbog mene? Nije mi rekao? Kako je tip koji je želeo da me iskoristi završio ubijajući zbog mene?

To je to, želim da mu rodim dete, i želim da se udam za njega. Muškarac. Konačno pravi.

. . .

Nakon što sam završila smenu uputim se u Kainov klub, želim lično da razgovaram sa njim. Moram da mu kažem istinu.

Jovan mi se nasmešio kada me je ugledao.

- Mina dobrodošla, Kain će se iznenaditi.

- Verujem da hoće. Kako si Jovane?

- Dobro, krenuo sam po sina u školu.

- Kako je on?

- Dobro je hvala Bogu.

- To je sjano. Mogu li kod Kaina?

- Mislim da je sa Bojanom ali na tebe se neće ljutiti ako ga prekineš.

- Vidimo se Jovane.

- Vidimo se.

Ponem se gore i kulturno pokucam na vrata.

- Slobodno! – Kain je viknuo i ušla sam unutra.

Zatekla sam ga sa tipom koji je očigledno Bojan, videla sam ga jednom ovde, gledali su u neku ogromnu mapu.

- Mina? – iznenadila sam ga.

- Ćao, nadam se da ne smetam.

- Nikako, uđi. Vidi sa Petrom, on mora da proveri rute – obratio se Bojanu.

- U redu.

Bojan je sakupio kartu i pozdravio me klimanjem glave.

- Ovo je iznenađenje – Kain se smeška dok mi prilazi.

- Ćao – zagrlim ga i poljubim, ali onako sočno.

- Čime sam ovo zaslužio?

- Ne znam da li znaš ali pronašli su tvoje mesto za odlagenje leševa.

- Dunav je velika reka – odgovara nošalantno.

- Aha, među pronađenim telima je i telo mog polubrata.

- Pa?

- Kako pa? Ubio si ga.

- Stavio je ruke na tebe, automatski se lišava života – odgovara mirno.

- Hvala ti – nasmejem se.

- Dakle nisi ljuta?

- Ne, ti... hvala ti. Znam da zvučim grozno ali poverovao si mi a meni to puno znači.

- Zašto ti ne bih verovao? Zar nisi moja? – njuška me i pali mi nervne završetke. On je takav muškarac, dovoljno je da nešto kaže, dodirne me, pogleda... Osećam istu slabost kao kada sam ga prvi put poljubila.

- Kaine Filipoviću nadam se da si ozbiljan u vezi sa mnom.

- Ozbiljniji ne mogu biti. Želim da te upoznam sa mojom majkom, da je malo šokiraš.

- Molim? – trepnem.

- Nadam se da neće doživeti infarkt od sreće što će upoznati moju devojku – nasmejao se.

- Ozbiljan si – on je ozbiljan sam mnom.

- A ti si začuđena. Mina nadam se da je tebi jasno da je ovo ozbiljna veza, nemoj da ti padne na pamet da šaraš naokolo, slomiću ti vrat kao grančicu - zapretio mi je.

- Nije to samo... ti si ozbiljan, naša veza je ozbiljna – zaključim.

- Šta je sa tobom?

- Veza zahteva iskrenost zar ne? – ugrizem se za usnu.

- Naravno.

- Bojim se da ja nisam iskrena prema tebi.

. . .

- Ti šta? – drekuo je na mene.

- Znam gde je tvoja pošiljka, ovaj pretpostavljam.

- Šališ se zar ne? – iznervirao se samo tako.

- Ne.

- Sve vreme si znala gde je moje oružje i nisi mi rekla?

- Nije da sam baš znala, ali možda sam naslućivala – ala je besan.

- Pa šta naslućuješ?

- Među stvraima koje sam nasledila od oca ostala je stara kuća mog dede, moj otac je preuredio i koristio je kao skladište, spolja igleda kao stara kuća ali iznutra je sređeno, bar je tako bilo ranije – slegnem ramenima.

- Gde je ta kuća?

- Odvešću te.

Kain me strpao u auto a za nama su išli onaj Bojan i neki Petar.

Nije im trebalo dugo da obiju bravu i kada su optvorili vrata ugledali smo kamion.

- Bojane? – Kain ga je samo pogledao.

Otvorili su prikolicu i videla sam drvene sanduke. Onaj Bojan je promešao i izvadio neku pušku.

- Da me jebeš! Ovo je pošiljka – rekao je Kainu.

- Proveri sve – Kain mu kaže i kreće ka meni.

- Ti, polazi sa mnom! – grubo me hvata za ruku i mislim da se ovo neće završiti dobro. Imam osećaj.