U DUŠI TVOJA

7 deo

Lav zatvori vrata i ja ga pogledam ljuto. Mnogo mi je što ga gledam kod kuće sada još i ovde.

- ,,Šta je problem sada?" upita iznervirano.

- ,,Ne želim ovo."

- ,,Ti si ta koja je stalno govorila da ne želi biti samo kući, da želi biti zauzeta i slično. Čemu sada ovo?" poviče sizično i onda više za sebe kaže ,,Šta god da uradim ne valja."

- ,,Zašto, dođavalo, moram da ti budem blizu?!" povičem, a on mi stavi ruku na usta.

- ,,Nemoj da vičeš! Nismo kod kuće." polako spusti ruku i pribije me uz sebe.

- ,,Skloni se, Lave." na silu me ljubi iako se odmačinjem od njega.

- ,,Poželeo sam te Hana." Neko uđe i ja pomislim da sam se spasla, nasmejem se srećno no odmah mi taj osmeh nestane videvši da je Aleksej taj ko je ušao.

- ,,Izvinjavam se što vas prekidam." u rukama drži neke papire ,,Rekli su mi da si ovde. Ali, ako hoćeš mogu izaći.."

- ,,Ne, slobodno daj šta treba."

- ,,Trebaš da potpišeš nešto." Govori Lavu dok mu pruža papire i sve vreme me gleda, ljuto.

- ,,Jel to to?" Aleksej samo klimne glavom i izađe.

- ,,Vidimo se večeras." poljubi me u obraz te i on izađe a ja ostajem da sama goreći u vatri koju sam sama zapalila.

ALEKSEJ

Sve vreme do pauze sam razmišljao o poljupcu Lava i Hane. Ne mogu da podnesem to što sam video, a kamoli da pomislim na to da je taj čovek dodiruje. Stojim nekoliko metara ispred njene kancelarije, znam da nije otišla. Na ovom spratu smo sami jer su svi otišli na ručak uključujući i Lava. Ne mareći za posledice, i šta može da se desi ulazim bez kucanja u njenu kancelariju.

- ,,Aleksej?" odmah ustane i uplašeno me pogleda

- ,,Namerno si došla ovde?"

- ,,Da." kaže hladno.

- ,,Dobro." uhvatim se za kvaku vrata i planiram izaći.

- ,,Stani." okrenem se ka njoj, a ona mi se približi.

- ,,Molim te, idi dok Lav nešto nije shvatio."

- ,,Plašiš se za svoj brak?" upitam je ironično, a ona samo prevrne očima.

- ,,Šta god da se desi, Lav se neće razvesti od mene. Do groba ću biti njegova žena, ja to znam." Rekla je tiho i potpuno me zbunila, više nije bila drska. Zvučala je iskreno, a poslednja rečenica joj je izgledala dvosmileno.

- ,,Šta ti to znači?" ćutala je pa sam ponovio ,,Hana, šta ti to znači?"

- ,,Vrati se tamo gde si bio, tako ćeš me najgore kazniti."

- ,,Šta ti to sada znači?" Više nisam mario ni za šta. Ni za moju besmisleno osvetu, ni za to što je udata za drugoge, niti to što bi njen muž mogao naići svakoga časa. Želeo sam da se suočimo Hana i ja, da sve kažemo iskreno jedno drugom.

- ,,Želim da prođem, Lav će naići." pokušava da me pomeri sa vrata, no ja odličujem da se ne maknem dok ne objasni šta je mislila pod onim što je rekla.

- ,,Objasni mi ono." ljuto me pogleda te prevrne očima.

- ,,Neću da objasnim. Šta ćeš da uradiš?" kaže drsko te se nasloni na sto.

- ,,Ništa." kažem opušteno poznavajući sebe, neće proći dok ne bude objasnila ono. Pa makar i Lav naišao. Stojala je onako još par sekudi, a onda nervozno ustala.

- ,,Pusti me, stvarno." klimnem odrično glavom, a ona mi priđe te me pokušava pomeriti.

- ,,Rekao sam ti Hana, dok ne objasniš nećeš proći." nastavlja sa svojim gurkanjem i u jednom trenutku joj se štikla isklizne i ona se nasloni na mene kako ne bi pala. Glava joj je bila na mojim grudima, svoje ruke sam držao par centimetara od njenih leđa. Niam je mogao dodirnuti. Nisam, bio sam previše ljut na nju zbog svega. Nisam mogao iako sam želeo više od svega. Miris njene kose me je vraćao u naša, neka bolja vremena. Vremena kada smo oboje bili srećni, i kada smo jedno drugom bili smisao sreće. Kada se začuo lift, Hana se trznula i iskoristila trenutak moje nepažnje te istrčala iz prostorije. Ja sam ostao sam sa razmišljanjem kako je sve moglo biti drugačije i bolje. Kako smo mi mogli dobiti taj srećan kraj, samo da ona nije mislila na sebe i svoju karijeru.