Woow koliko je godina prošlo!
Za početak, zahvalila bih se svima vama koji ste godinama čitali i pratili moj rad, a potom i izvinila jer godinama nisam aktivna.
Šta reći, godine su proletele, ja sam sazrela, odrasla, a time se i moje razmišljanje promenilo. Kada sam počela sa pisanjem, bila sam nezrela devojčica u osnovnoj školi, a danas devojka koja je upisala fakultet koji je želela. Moje odrastanje su pratile moje knjige, likovi iz istih i njihovi životi opisani u mojim pričama.
“Hajde da se igramo” je moj prvenac, knjiga čije je prvo poglavlje napisano u beleškama mog starog telefona kada sam imala samo dvanaest godina, a objavljeno dve godine kasnije. Hajde da se igramo je plod dečije mašte, nerealna tinejdžerska priča sa zapetljanom radnjom. Kako sam ja sazrevala i rasla, tako je sazrevala i Ela u mojoj priči. Mogu reći da mi je žao što priču nisam završila, što ne znači da neću. Ovo je priča čiji kraj znam već godinama, ali nikako da ga objavim. I ako ja danas imam punih dvadeset godina, mnogi delovi mi se ne dopadaju, pa čak ni sam kraj mi nije više simpatičan, neću menjati ništa. Ovu je knjigu napisala buntovna devojčica, smatram da će tako i ostati.
Hvala vam svima što ste zajedno sa mnom pratili moje odrastanje i čitali moj rad, očekujte završetak knjige uskoro!❤️
