BRANE MI TE

15.deo - malena

NIKOLA( iz Nikoline perspektive)

Jebenih 5 sati leta i konacno sam stigao.Aleksandar mi je spomenuo da cu dobiti novu sekretaricu, ciji CV nijesam ni pogledao samo da dodam....

Seo sam u svoju stolicu i okrenuo se ka velikom prozoru koji je otkrivao prelep pogled, kad sam cuo kucanje na vratima.

Izustih jedno priguseno "Udji" i zacuh lupanje štikli o mermerni pod.

Cim je usla u kancelariju moje telo je obuzeo taj miris, taj meni dobro poznat miris...
Okrenuo sam se, ali jedva, strepeci da je ugledam nakon pet godina, ali i zeljan, zeljan njene ljubavi, njenog "idiote", svake njene reci, zagrljaja...

Kako sam znao da je ona?Hah..Koliko sam je voleo, koliko sam je samo voleo.Prepoznao bih njen miris i da sam na kraju sveta, u masi ljudi ja bih je prepoznao.

Okrenuh se ka vratima, i eto....ugledah je.Moju malenu damu, sada vec odraslu devojku.Nije vise ona mala devojcica koju sam pre 5 godina ostavio u onoj zatvorskoj celiji.Nije vise slomljena, nije se vise tuga mogla prepoznati u njenim ocima.

Sada sam samo video prazninu, sa tom tugom nestao je i sav njen sjaj.

Stroga pundja i uska suknja na njenom telu su me navodile na greh.Bio sam spreman da je uzmem tad u tom istom trenutku.

Moja najveca zivotna greska je sto sam nju povredio, smisao mog zivota.I sad, gledajuci kako joj se suze skupljaju u ocima, steze me sve, steze me toliko da ne mogu da disem.

Nek' sam proklet jebeno za svaku njenu suzu.Sto nisam umro tad, u tom trenutku kad me tako pogledala?Kao slomljeno malo dete, dete kom sam ja ukrao boju iz ociju.

Ustao sam sa stolice i krenuo prema njoj, a ona kao malo dete koje strepi, strepi od svoje senke.Nisam mogao da izustim niti jednu jedinu jebenu rec.

Videti je posle toliko godina, zeljno iscekujuci momenat kada cu je dotaci, kada cu se opet izgubiti u tim ocima koje su za mene predstavljale i pakao i raj, zbog kojih sam toliko plakao svake noci.

Proklinjem svaku noc koju nisam proveo sa njom.

KALINA( iz Kalinine perspektive)

Okrenuo se.
I ugledah tog djavola.
Tog jebenog manijaka i manipulatora.
Djavola kog sam volela do same srzi, toliko da je bolelo.
Samo da ne izgovori nista, boze samo da mu ne cujem glas.
Prilazio mi je lagano sa rukama u dzepovima skupocenog odela, a ja sam se kao mala devojcica povukla u senci kancelarije, sa ocima punim suza.

Prilazio je i prilazio, i prilazio...ja sam htela da viknem da stane.Da se ne priblizava, jer znala sam, pocinicemo greh ako mi pridje i trunku blize.

Ali ne, on kao da nije cuo moje vapaje, moje molbe i moju tugu.Kao da nije video to u mojim ocima.

A procitao je znam da jeste, samo ne zeli da stane, on je spreman da pocini taj greh.A ja?Da li sam i ja?

Kada vise nije ostalo prostora izmedju nas, i kada sam se nasla izmedju zida i njegovog tela, cekala sam.Cekala sam da uradi nesto.

Prislonio je čelo na moje, idalje sam drzala suze u ocima nesposobna da ih pustim.Nisam mislila ni da mi je preostalo ista suza od toliko neprospavanih i isplakanih noci.

Svoje ruke je stavio na moj struk, a ja nemocna da stojim vise, oslonih se na njegove ruke.

Tresla sam se kao da se zaljubljujem prvi put, kao da me dira neki neznani covek cije ime ni ne znam, a ne moj Nikola.

Moj, nije vise bio moj.

Preklinjala sam ga, u sebi, da ne izgovori nista jer sam bila sigurna da cu zaplakati.

I eto, nije me cuo.Nije cuo kako ga preklinjem i pustio je glas.
Cula sam mu glas prvi put posle 5 godina.
Kamo srece da nisam, kamo srece da je cutao.

"Malena"

"Nemoj, nemoj molim te.Preklinjem te ćuti" - i eto, odose sve moje suze.Slile su se niz moje lice a ja mu padoh u zagrljaj kao malo dete.

"Nemoj to da mi radis znas da sam slab na tvoje suze." - cula sam mu srce kako lupa ubrzano i jako, a moje samo sto nije iskocilo iz ovih slabasnih grudi.

"Nemas pravo to da trazis od mene, ne nakon svega sto je bilo" - rekla sam nesigurnim glasom.

"Oprosti mi" - su bile zadnje reci koje sam cula pre nego sto sam napustila kancelariju i uradila isto ono sto i on pre pet godina.

Okrenula sam se i otišla.