Stojim u mestu dok strpljivo čekam da mi neko otvori vrata. Ovo je adresa koja stoji na ugovoru za kuću, ovde moram dobiti neki odgovor, moram. Kuća je prilično udaljena od grada morala sam da uzmem slobodan dan na poslu.
Vrata mi otvara starija žena prijatnog pogleda.
- Dobar dan, izvolite?
- Dobar dan, znam da će ovo zvučati čudno ali nadala sam se da ovde živi jedna osoba.
- Koja osoba? – prita žena zainteresovano.
- Drejk Albatros Martin.
- Drejk – nasmešila se.
- Poznajete ga? – iznenadim se.
- Naravno, znam celu njegovu porodicu, divni ljudi.
- Ovaj... da li znate gde je on?
- Pa... kući gde bi bio?
- Kući? – ponavljam iznenađeno.
- Na Floridi, nakon Lukasove smrti ta porodica je imala težak period.
- Ja... - spetljam se dok tražim njegovu sliku u torbi.
- Ovo je on? – pitam je.
- Da, to je Drejk.
Mislim da je moje olakšanje bilo vidljivo. Napokon.
- Da nemate možda njegovu adresu? Ili adresu njegove porodice?
Žena me pogledala čudno, kao tek sad da sam joj sumnjiva.
- Izvini mila ali nisam čula ko si ti.
- Ja? – o sranje. Misli Leti.
- Da.
Ugovor, setim se.
- Ja... – krenem ponovo da petljam po torbi i izvučem ugovor.
- Ja radim za Logana Smita, radi se o tome da je gospodin Albatros... Martin... iznajmio kuću mog šefa i potpisao ugovor na godinu i po dana - pružim joj ugovor.
- Moj šef želi da zna da li Drejk... gospodin Martin želi i dalje da iznajmljuje kući ili da je izda drugome.
- Aha – žena počinje da konta.
- Ovo adresa je navedena u ugovoru pa sam mislila da mogu da razgovaram sa njim jer je nedostupan na telefon.
- Nisam znala da je Drejk ovde iznajmio kuću, obično odseda kod mene, znate mi smo dalji rođaci ali jako se poštujemo.
- Možete li mi pomoći da ga pronađem? – pitam je.
- Naravno, uđi – vraća mi ugovor i okreće se.
Ona će mi pomoći da ga pronađem, pitanje je samo koga.
. . .
- Hvala gospođo Kruz – zahvalim se na kafi koju mi je žena skuvala.
- Nema na čemu mila, znam da sam prilično udaljena od grada, mora da si dugo putovala.
- Nekih dva sata – priznam.
- Imam negde zapisanu adresu Drejkove porodice ali potrajaće dok je pronađem, znaš ja sve pišem negde a kasnije ne znam gde sam to ostavila.
- Imam vremena, samo polako – tražim ga više od godinu dana.
- Sad ću ja.
- Pomoći ću Vam – krenem za njom.
ŞİMDİ OKUDUĞUN
Albatros
RomantizmLeti je u jednom danu bila najsrećnija i najtužnija žena na svetu - udala se za Drejka, čoveka svojih snova a sutradan se probudila sama u kravetu. Vreme je prolazilo a njen suprug se nije vraćao, nestao je bez reči. Nemajući kud nastavila je da živ...
