Albatros

19

Glorija je očigledno danas moja kuvarica.

- Večera je bila preukusna Glorija, hvala – zahvalim se ženi.

- Nema na čemu, volim da kuvam.

- Da, mama zaposedne svačiju kuhinju – Eva se smeje.

- Moju možeš da zaposedneš kad god poželiš – pa ko ne voli kada spremaju za njega?

- Pazi šta si rekla – Drejkov otac se takođe šali. On je malo ozbiljniji čovek ali je kulturan i pristojan. Pravi džentlmen.

- Što se tiče spavanja gore imate prazne spavaće sobi.

- Sigurno ti ne smeta da ostanemo? – pita me Glorija.

- Taman posla, osim toga ovu kuću je kupio Drejk – što je istina, istina je.

- Bez obzira, ne bismo voleli da smetamo.

- Osećajte se kao kod kuće.

Nakon večere popričali smo, pospremili i krenuli na spavanje, Drejk je naravno ušao u moju spavaću sobu. Primetila sam da je bio tih za vreme večere ali nisam ga dirala.

- Hoćeš li da se istuširaš prvi? – pitam ga.

- Svejedno mi je.

- Onda ću ja prva – ostavim ga samog sa sobom i krenem na tuširanje.

. . .

Nisam se iznenadila kada sam osetila njegove ruke na sebi, nije bilo čudno ni neželjeno bilo je poznato. Drejk je i ja nikad nismo imali nedoumice u vezi samo jedne stvari – seksa. Jednostavno tu smo se uvek slagali.

- Reci mi kako da te ubedim u to koliko te volim? – pita me dok voda pljušti po nama.

- Ne moraš da me ubeđuješ, verujem ti – u to sam nekako uvek verovala.

- Onda? Zašto me mučiš?

- I ja tebe volim Drejk – okrenem se ka njemu i isključim vodu.

- Ali ti ne znaš kako je to kada živiš svoj san i onda se jednom probudiš i shvatiš da taj san nije realnost. Ovo smo bili mi. Ova kuća je trebalo da bude naš dom, ti si trebao da budeš moj suprug, onaj čovek koga su svi voleli. Ali ovo nije tvoj dom, niko od mojih te više ne voli jer si me povredio i da nisam ostala trudna nas dvoje verovatno ne bismo bili sada ovde.

Spustio je ruke na moje lice i ozbiljno me pogledao.

- Da li želiš da se preselim ovde? Da razgovaram sa tvojim roditeljima, prijateljicama, svima koji me poznaju?

- Uradio bi to?

- Uradio bih.

Ovo nisam očekivala.

- Tvoj život nije ovde Drejk.

- Postaće, samo to zatraži od mene.

- Ne mogu to da tražium od tebe.

- Traži! – ponavlja.

- Pogledaj me ozbiljno i naredi mi da se trgnem. Uceni me, viči na mene. Uhvati me za ruku i kaži mi da sam dužan da ostanem ovde, pored tebe i našeg nerođenog deteta. Samo mi to kaži, ništa više ne treba da uradiš.

Stojimo nagi pod tušem i raspraljamo o našoj budućnosti – ja neodlučna a on bez mogućnosti.

- Daj mi malo vremena.