Matteo De Luca I

25

《MATTEOVA PERSPEKTIVA》

-" Opet moramo doci ovde"

Hrana je super, dovela me u leglo pedera ( bez uvrede ikom) ali kad se ovako smije  i pristao bih da opet dodjem. Ocekivao sam da ce birati ko zna kakav restoran ali me dovela u neku  prcavricu.
Ne znam zasto ali raduje me to da nije kao druge. Posebna je  i sada kada se oslobodila nevjerovatno me muci svojim postupcima kojim me mami.

-"Hocemo Irina. Kad ja tebi pokazem sta je najbolja hrana pa sama odluci dje je bolje"

-" Bolje nema od ovoga vjeruj mi."

-" Videces..."

Vec u glavi imam mjesto

-" Moram se javiti na telefon mojima, ocigledno je nesto hitno... Mozes li biti tih?"

-" Mogu"

Nasmijem se sam sebi, kad sam sa njom zaboravljam razliku u godinama, zaboravljam i  ugovor. Ne znam ni sta je to sa mnom jer sam kao tinejdzer.

-" Mama?"

-" Vracem se sa fakukteta"

-" Mama sta se desava?"

-" Mogu, ostacu kod Samy veceras samo mi reci"

Ne znam sta se desilo ali njen telefon skliznio je iz  ruke, potim vrisne i brzinski pokrije svoje oci rukama.  Odmah sam se zaustavio i prekinuo vezu na njenom telefonu da ne bi njena majka cula muski glas i shvatila da laze. Ona je djevojcica koja je pre mene bila mirna i povicena i jasno je zasto laze ali problem je drugi.

-"Irina..."

Tiho izustim, dok ona ne prestaje da place sve glasnije.

-" Moras mi reci sta se desava..."

Prosapucem dok  njezno pokusavam skloniti njene ruke sa lica.

-" Mozes li me odvesti na onu adresu od sinoc"

-"Ne, ne pustam te nigde takvu... Mozes li mi reci sta se desava?"

-" Moja baka, jutros je umrla... Srce..."

Jecala je svakom izgovorenom recenicom dok joj ruke podrhtavaju.

-" Ne zelim da me gledas ovakvi, molim te"

Uhavtio sam je tako da je prebacim u svoje narucje, nije se bunila ali je i dalje drhtala i plakala.  Njezno mazim njenu kosu,  dok ona place  u moj vrat.

-" Idemo kuci, ostaces kod mene do sjutra"

-" Moram da odem kod nje, da je vidim"

-" Irina znas da to nije moguce do sjutra ujutru, sada su tvojoj kuci samo ljudi dolaze  bilo bi ti jos gore"

Ukljucio sam auto pilota do hotela da je ne bih ispustao iz svog zagrljaja. Ne mogu da opisem koliko mi je zao sto je ovakva, posebno zato sto se smijala pre samo 10 minita dok uziva u burgeru i izazivanju mene.

(***)

Narucio sam veceru, dok ona spava i povremeno jeca u snu. Nije rekla ni rijeci od trena kad smo dosli samo je plakala i cutala.

-"Irina... Ajde budi se moras vecerati..."

-" Nisam gladna"

-" Moras bar nesto da uzmes, ajde koka koku sam narucio kao i tiramisu"

-" Sve pamtis zar ne?"

Rekla je polako se uspravljajuci, danas mi je neobavezno rekla da je burger najbolji sa koka kolom koju nikad ne pijem... A da posle burgera cesto voli jesti tiramisu i da joj on popravlja dan.  Nijesam se pravio kao da zaista slusam ali slusao sam... Sve u vezi nje pamtim, svaki detalj.

-" Hoces li da razgovaramo?"

Pitao sam tiho, da je ne bih uznemirio. Poprilicno sam los u savjetovanju, odrastao sam u porodici koja nije toliko emocija pridavala u odnosima samim tim nikad nisam tjesio nekog.  Nastala je tisina,  ali nisam hteo da prekidam.

-" Odrasla sam u uzasnoj porodici..."

Zajecala je te opet krenula plakati.

-" Moja baka bila je jedina normalna zena u toj porodici, jedina je brinula o meni. Svi su oni odlucivali za mene, sve su isplanirali i patila bih ko zna koliko da nije bilo nje"

Njezno obrisem njene suze te je pribijem u svoj zagrljaj dok se ona ugnjezdi i bar malo smiri.
Nisam pogresio kada sma je sreo znao sam da sam ja jedina stvar koju radi mimo pravila.

-" Imala je i ranije problema i rekli su da se oporavila."

-"Proci ce Irina, proci ce... sve ce biti dobro"

-" Jako boli.."

Nisam ni mogao da zamislim koliko boli...