Zaljubljena bitanga

3.deo

《Aleksej pov》

Pogledao sam u svoj sat pa u knjigu, shvatio sam da sam relativno brzo završio i da je ostalo još nekoliko minuta do zatvaranja gradske biblioteke. Ustao sam, a zatim krenuo ka izlazu.

Javio sam se na telefon koji je zazvonio i tiho prošaputao:

''Minut. U biblioteci sam...'' rekao sam i istrčao napolje.

''Sad reci...''

''Večeras počinje. Učestvuješ li ili ne?''

''Prijavi me...nemam izbora...''

''Nagrada je velika, ali je i konkurencija jaka...'' rekao je. Razumno sam prihvatio svestan rizika. Otključao sam auto i lagano se zaputio ka svom stanu.

''Jesi tu?''

''Ma jesam... nikakav problem. Samo me prijavi i reci mi mesto i vreme...''

''Večeras u deset, na istom mestu kao i svaki put..''

''Dobro. Hvala ti Toni''

''Nema na čemu. Mada, imam osećaj da je ovo magareća usluga...''

''Kakva god da je. Hvala ti...''

''Nema na čemu. Vidimo se večeras...'' rekao je pa sam prekinuo poziv. Usput kao za inat naletim na nju. S obzirom da je bilo kasno, a napolju je mrak, stao sam na istom semaforu ka kom je potrčala. Zaustavilo ju je moje dozivanje njenog imena. Zbunjeno je prišla autu i pogledala me čudno.

''Šta želiš?'' upita tiho dok ja blago sležem ramenima i lagano joj otvaram vrata ne pitajući je da li želi, neće ostati sama napolju, a i izgpeda da će i kiša, a ona nije opremljena za nju, ova kratka suknjica nije ni za šta.

''Uđi...''

''Ne. Tata me učio da sa nepoznatima ne ulazim u auto...'' nasmejem se kutom usne kad i ona i pogledam je uz isti taj ljut osmeh.

''Sedi u auto Helena...''

''Ne dozvoljavam da mi se obraćaš tako bezimeni...'' izgovori oštro i u trenu se namrštim.

''Ulazi u auto, upaliće se zeleno!'' izgovorim grubljim tonom, na šta joj telo zadrhti i to vidim, sedne u auto pomalo namršteno i lagano rukom pređe preko zgužvane suknjice. Vozio sam iz nekog razloga lagano, bez obzira koliko mi njena nadmenost ide na živce, njena blizina mi je godila.

''Gde stanuješ?''

''Samo me odvezi do prve stanice, pozvaću tatu...''

''Ne glupiraj se. Kuda vozim?''

''Na istočni izlaz iz grada...''

''Živiš daleko?''

''Tata je želeo tako...''

''Kod tebe se samo tata pita...'' nasmejem se tiho dok pažljivo skrećem u drugu traku.

''Mama je tu da kontroliše ostalo...''

''Ah, dakle mama je glava kuće..''

''Zašto te to sve zanima? Nije kao da je naš prvi susret bio okej...'' rekla je i prstima lagano krenula da prelazi po svojim butinama. Pogledom sam zastao na njima, primeči tetovažicu na unutrašnjosti njene butine jer joj se suknjica toliko navukla. I onda hoće da je pustim da sama ovakva šeta kroz grad noću?

''Šta je s...'' pođe da upita, a onda primeti kuda je usmeren moj pogled te se stidljivo zarumeni i rukama navuče suknjicu.

''Izvini, to je valjda slaba tačka nas muškaraca, ne prestajemo da gledamo, no, nikada te ne bih takao budi bezbrižna...''

''Ha! Ti si tako bezobrazan! Hoćeš da kažeš da nisam lepa?!'' ljuto se štrecne na šta je pogledam iskolačenim očima.

''Molim? A ti bi... šta bi ti?! Jesi li normalna?'' upitam zbunjeno i pomalo nervozno, ne znam zašto.

''Oa da... zato možeš da gledaš u moje noge, ali da me takneš to nikako to nisi ti. Kakav si ti gad lažljivi! Hajde zaustavi auto!'' odmahnem glavom.

''Odmah!'' zakočim naglo, ali joj ne dozvolim da izađe iz kola već je zadržim tu.

''Šta bi ovo trebalo da znači?'' upitam zbunjeno gledajući je u oči.

''Trebalo bi da znači da mi ni ime nisi rekao, a gledaš u moj donji veš-...''

''Zašto si obukla tu suknjicu, ako ne želiš da neko gleda u tvoj donji veš? Da to nisam ja bio bi neki mali ljigavac koji bi te, ne povezao kući, već silovao na sred ulice, pripazi malo devojčice. Nije ovaj svet bajka u kojoj ti živiš, znaš?''

''Nisam ni ja namerno-...''

''Prekini da se raspravljaš. Reci mi gde da te vozim i uzmi ovo...'' izgovorim tiho i dohvatim svoj duk sa zadnjeg sedišta dok u njene oči gledam blago svestan toga da nije namerno to uradila, znam da je fina ne mora to da mi dokazuje bez tatice prstom ne bi makla.

Nastaviće se..