Istina ili Izazov//Prevod na srpski//

Istina ili Izazov Chapter 19

"Nemoj me ubiti!" Plačem, "molim te, pusti me!" Suze mi ponovo naviru na oči dok se vraćam na tavan.

"Slušaj", šapuće Garrett, "moj rođak, ubica, je dole. Pomozi mi da pronađem ovu glupu kovertu i ja ću ti pomoći da odeš."

"Zašto bih ti verovala? Dala sam ti svo svoje poverenje. Čak si mi se i svedio, a ti si sve to nepoštovao. Ubio si moje prijatelje! Zašto bi me pustio !?" Kažem vanjskim glasom.

"Šššš!" Garrett se pokreće dok me hvata za glavu i uvlači me. Pre nego što to shvatim, usne nam se dodiruju. Njegove ruke teku niz moje ruke, miluje ih. On se povuče i kaže: "Hajdemo sada pronaći tu kovertu. Brzo."

Trčimo po sobi kao kokoši odrubljene glave. Tražim po škrinjama, ladicama, ormarima. Koverta bi mogla biti na svakom mogućem mestu. Moje telo oseća slabost zbog svih reorganizacija koje radimo. Pokretni madraci, kutije, celi šazam. Odustajem. Ubi ću. Ne mogu pronaći ovu glupu misao u mojoj viziji.

Čekaj! Mislim da sam vidio auto u delu flešbeka. To nije imalo nikakve veze sa ostatkom. Trčim po sobi tražeći sve što liči na auto.

Nalazim mali crveni auto igračka. Možete reći da je star zbog toga što izgleda rđavo. Pogledam unutra i vidim komad papira. Koverta! Našla sam! Moram to izvaditi. Otvaram vrata što sporije mogu, pazeći da ništa ne slomim. Nakon pažljivog rada na vratima, mogu dopreti do njih i izvući ih ne mareći za oštećenja. Počinjem da ga otvaram. Mislim da sam to uradila! Izlazim! Idem da živim! "Sva vera pada dok otvaram papir da vidim potvrdu autentičnosti auta -igračke! Još jednom odustajem! Sedim ispod izbledele slike seoske kuće. Slika pada na mene, skoro da vrištim, ali shvatam da ne bih trebala jer bi se pojavio Garrettov rođak. Ustala sam da ponovo postavim sliku kad vidim kovertu kako visi na stražnjoj strani okvira. Lakše nego što sam mislila!

"Našala sam!" Šapnem i vičem Garrettu. Gledam oko sebe, ali ga nigde ne vidim. Pogledam prema otvoru tavana i vidim ubicu. Čovek koji je okončao život mojih bliskih prijatelja.

"KRETENU!" Vičem u krajnjoj ljutnji. Samo želim da zna kako je to. Počnem krenuti prema njemu. Ne znam šta ću raditi kad stignem tamo. Tada osećam jaku bol na desnoj strani grudnog koša. Okrenem se i vidim Garretta kako mi ubada telo. Osećam toplinu njegove ruke koja me gura na tlo. Probadanje. Rezanje. Izvadi me kao ribu. Uvijanje i povlačenje. Moje telo utrnulo pada na pod. Ostavljajući me sa užasnom boli koja mi je cepala telo. Izazivajući me laganom bolnom smrću.

"Zaista misliš da bih te ostavio na životu? Bila si sposobna reći policiji. Sad si samo nekako mrtva" Garrett šapuće dok ga sa žaljenjem gledam. Osećam kako mi se telo urušava. Odustajanje od održavanja mene u životu. Odlaze i smeju se onome što su upravo postigli.

"Pa šta je u koverti?" Pitam sa kojim dahom mi je ostalo, pritom iskašljavajući krv. Gusta crvena tecnost prekriva moju ruku.

"Pretpostavljam da nikad nećeš saznati." Originalni ubica sretnim glasom najavljuje svoj glas.

Mogu osjetiti kako mi dolazi posljednji dah. Umirem na tavanu stare žene. Sve je počelo zbog GLUPE odvažnosti i GLUPOG telefonskog poziva! Moj mobilni telefon! Kako ovo nisam izgubila ili je baterija umrla !? O moj bože!

Moje tijelo počinje svladavati moju bitku sa smrću dok bolno biram broj 911. Čekam ton biranja.

"Devet jedan, koja je vaša hitna situacija?"

A/N

Ovo je krajj, hvala na glasovima i svima koji su citali❤️❤️