Neuspela misija

10.Osvojena

Lejla

Ustala sam rano ujutru, uzbuđena zbog izlaska sa Abramovičem. Zanimalo me kako je isplanirao današnji izlazak. Istuširala sam se polako, namazala mlekom za telo i počela da biram garderobu za danas. Odlučila sam se za letnju tanku haljinu crne boje sa belim tufnicama. Dugačka do polovine listova, sa kratkim rukavima i blagim dekolteom sa tri dugmića. Ne otkriva ništa ali ostavlja prostor za zamišljanje šta je ispod. Kosu sam vezala u rep i stavila samo maskaru. Mora da stekne utisak da sam ja zaista obična devojka. Obula sam ravne crne sandale i uzela malu torbu. Na vrh glave sam stavila naočare za sunce marke Rey Ban i izašla ispred zgrade.

Abramovič me je čekao naslonjen na auto, kao da poseduje čitav Njujork. Ležerno obučen u običnu belu majicu i crne farmerke sa belim dubokim Nike patikama izgledao je sve samo ne obično. Na glavi je takođe imao pilotske rejbanke. Ha, makar nam se ukusi poklapaju. Kada me je video, blago se nasmejao i otvorio mi vrata auta.

- Dobro jutro Lejla. Danas izgledaš posebno lepo. - nasmeje se još šire kao da mu je nešto smešno.

- Hvala ti. Gde idemo? - uđem u auto i sednem. Sačekala sam da uđe i on i okrenula se ka njemu sa upitnim izrazom lica.

- Danas idemo u obilazak Njujorka. Bićemo turisti u gradu u kome živimo. Ali prvo te vodim na doručak. Ne mogu da dozvolim da te praznog stomaka iscrpljujem. - nasmeje mi se na dvosmislenost koju je rekao. Okrenuo se ka meni i nagnuo da mi zakopča pojas. Usput je naravno uspeo da me ovlaš dodirne po struku i omiriše na šta sam ja kao šiparica zadrhtala.

- Onda idemo. - nasmejem se opušteno.

U autu je vladala prijatna tišina. Abramovič je petljao nešto oko radija dok nije naišao na pesmu ,, Somewhere over the rainbow,, od IZ-a koju je ostavio i blago pevušio. Nikad u svom životu ne bih pomislila da ova životinja od čoveka voli ovakve pesme ali dobro, uvek uspe nečim da me iznenadi.

Parkirao je ispred kafića koji je malo zabačen, nisam znala sa ovo mesto. Kada smo ušli unutra shvatila sam zašto mi nije poznato. Ceo enterijer je odrađen u ruskom stilu, čak su i konobarice bile obučene u stilu narodnih nošnji prilagođenim radu. Svirala je ruska muzika a po zidovima su visile slike velikih vojskovođa i bivših predsednika.

Zbunjeno san gledala u mesto oko sebe osećajući se kao kod kuće. Abramovič se nasmejao mom izrazu lica i odveo me do zabačenog stola. Kada nam je starija konobarica prišla ljubazno joj se osmehnuo i oslovio je po imenu, na šta ga je ona potapšala po ramenu kao da se znaju čitav život.

- Ovo mi je omiljeno mesto u Njujorku, kada želim da izbegnem novinare i paparace. Kao što verovatno znaš, moj dom je Rusija i ovde se zaista osećam kao kod kuće. - kaže mi nekako setno gledajući u mene kao da ću se istog trenutka pokupiti i pobeći.

- Lepo je. Samo još da povežem tvoju pojavu sa ovim mestom ovde. - našalim se na račun naših dosadašnjih susreta.

- Tačno. Hteo sam sa tobom da krenem od početka jer naši susreti nisu bili kako treba. Želim da se bolje upoznamo, da ti pokažem da sam ja ustvari prilično jednostavna osoba i možda mi i daš šansu da ti se uvučem u gaćice. - namigne mi pokvareno.

- Ha, nisam ni mislila da bi tako lep uvod mogao lepo i da završiš. Naravno da si rekao nešto u tvom stilu. - nasmejem se iskreno.

- A koji je to moj stil lepotice? - približi mi se preko stola i rukom mi skloni mrvicu koja mi je ostala na usnama.

- Samouvereni, bezobrazni, navalentni. Znaš za nekoga ko tek treba da zasluži svoju šansu moraćeš da smiriš hormone i upristojiš rečnik. - blago ga prekorim.