Konobarica

"Ona je kriva za sve"

"U redu,dolazim...dolazimo.."-čim sam prekinula poziv,usledilo je Dušanovo pitanje.

"Reci mi šta se to desilo?"-uznemireno sam disala.

"Mariji se desilo..Pretučena je.Onaj gad je to učinio.Ne mogu da verujem"-uznemireno sam govorila,a on me je šokirano gledao.

"Zašto je to uradio?"

"Ne znam..Ona nije zaslužila tako nešto.Jednostavno je otišla od njega,uništio joj je život.Bože,jednu noć ne budem sa njom u stanu i ovo se dogodi.Osećam krivicu"-uhvatio me je za ruku i stisnuo je.

"Hej smiri se.Nisi ti ništa kriva.To što ti nisi te noći i toga jutra bila tu ne znači da se isto to ne bi dogodilo...Obećao sam da ćemo se brinuti o Mariji i to ćemo i učiniti zajedno.Hajde idemo,moramo da vidimo kako je i da je zbrinemo na sigurno"-dodao je on vrlo odlučno i ustao od stola.

Iskreno,bila sam ponosna na njega u ovom trenutku.Ovakve reči može izgovoriti samo pravi muškarac koji vredi.

Uzela sam svoju jaknu i torbicu,a on je nagrnuo kaput te smo istrčali iz dvora držeći se za ruke.Spustili smo se niz stepenice,ispred kojih nas je čekao njegov automobil.Jedan dečko mu je pružio ključeve,te smo ušli u njega.

"Wau ovde sve tako savršeno funkcioniše"-prošlo mi je kroz glavu.

"Gde idemo?"-upitao me je kada je upalio auto.

"U bolnicu.Šef mi je rekao da su Mariju tamo smestili"-klimnuo je glavom te je dao gas.Bukvalno me je zalepio za sedište jer je krenuo prebrzo.

"Woow uspori malo"

"Izvini dušo ali žurimo,zar ne?-gledao je ispred sebe u put i stiskao gas.

"Dobro da,ali mi bukvalno letimo"-uhvatila sam rukom za vrata,tačnije za ono gde se guraju vrata kada se otvaraju.Mislila sam da sam tako malo sigurnija.

Vodila sam unutrašnju borbu sama sa sobom.Da li treba da se plašim ili da budem smirena,sedim i vozim se.Verovala sam mu,i dosta puta sam se vozila sa njim kada je brzo vozio,ali znam koliko su ovakve vožnje nesigurne.

Ovog puta vozio je brže nego ikada pre.

"Dušane,molim te.."-uhvatila sam ga za lakat dok sam nervozno gledala u auto koji nam je dolazio u susret.Prebrzo je vozio u svojoj traci,i mi takodje u našoj.

Oblio me je hladan znoj.Bila je potrebna samo jedna sekunda da vozač drugog automobila udje malo u našu traku i spuca se u naš auto.

"Aaaaaa Dušaneee"-vrisnula sam te sekunde kada sam shvatila da će nas udariti.Nije se moglo ništa učiniti.Sekunde su bile u pitanju.
•••
"Ne mogu da verujem,ona je,kriva za sve"-kao iz tunela čula sam ove reči.Polako sam otvorila oči i nisam odmah mogla razaznati gde se nalazim.Oko mene su bili beli zidovi,dosta kreveta..

"Da li sam ja to...."-shvatila sam da se nalazim u bolnici.

Brzo sam skočila iz ležećeg u sedeći položaj i pogledom tražila Dušana.Nikoga nije bilo u sobi osim mene.Prazni kreveti.

Spazila sam veliki prozor koji je gledao na hodnik bolnice.Prišla sam mu i videla Dušanove roditelje kako sede uznemireni u hodniku.

Izašla sam u hodnik i prišla im.Njegov otac je odmah iznenadjeno ustao kada me je ugledao,a majka je sa ledenim pogledom i suzama u očima nastavila da sedi i ćuti.

"Bjanka,jesi dobro?"-klimnula sam glavom vidno uznemirena.

"Gde je Dušan?"-osetila sam kraljičine poglede na sebi.

"Ovde,u ovoj je sobi..."-pokazao je rukom na vrata koja su bila odmah preko puta mojih.

Zakoračila sam ka njima,kada me je on zaustavio uhvativši me za ruku.

"Dušo bojim se da ne možeš unutra..Dušan je..on je u lošem stanju"-čuvši ove poslednje reči kraljica je počela još glasnije da plače,a i meni su krenule suze na oči.

Nisam bila svesna skoro ničega.Poslednje čega se sećam je da sam vrisnula i čula jak zvuk udarca.

"Ja..ja njega moram da vidim"-brisala sam suze dok mi je telo drhtalo.

"Bjanka"-ženski glas me je dozvao,te sam se okrenula.Bila je žena u belom,tačnije verovatno doktorka.

"Da,ja sam"

"Zašto si napustila svoju sobu?Smesta se vrati.Njega ne možeš videti"-reče te me je uhvatila za ruku i odvela u sobu.
_________________________