Bokser

VIII Poglavlje

   Kod Vladimira sam se zadržala dva dana. Sara nije htela da me pusti kao i uvek. Posle svake gluposti koju napravi zakači se za mene kao čičak i ne pušta. Ona je srećna kad sam ja tu, i koliko god mene bolelo njena sreća je najbitnija. A boli me, boli mnogo. Boli strah da će jednog dana, bez obzira na to koliko joj ja davala i koliko je volela, shvatiti da sam ja niko u njenom životu. Realno gledano to je istina. Jednog dana shvatiće da sam ja bila samo žena kojom je njen tata bio oženjen. Molim se Bogu da grešim jer Sara je dobro dete i znam da me sad voli. Ali šta dolazi sutra? Koliko dece ostavi i ne pogleda svoje prave roditelje? Koliko njih ode u beli svet i više se nikad ne vrati? Ili još gore koliko njih živi u komšiluku kraj svojih roditelja, a ti isti roditelji ne poznaju svoje unučiće, mole za mrvu pažnje, ako je i dobiju. Parališe me strah da će se jednog dana udaljiti od mene. A u isto vreme parališe me strah da ja krenem dalje nakon Vladimira i pružim priliku sebi da stvorim porodicu koju toliko želim. Plašim se gubitka, plašim se boli. Plašim se da bi me još jedan poraz odveo u ludilo. Jer znam sebe, slaba sam. I mrzim sebe zbog toga. Ja sam od onih žena koje bi bile srećne sa keceljom oko struka i detetom u naručju. I mnogo njih me osuđuje zbog toga, al to sam ja. To je ono što mene čini srećnom, iako znam da bi me većina žena gledala popreko kad bih to izgovorila na glas. A ja sanjam.... 

   Sanjam sve ono suprotno od onoga što predstavlja čovek koji mi se upravo približava u vodi. Na Sarin nagovor došle smo na bazen, zna ona da je to jedini sport koji volim, nekada sam se takmičila, i jedino se u vodi osećam kao svoj na svome. I zimi i leti kad god mogu dolazim na bazene, to često zna da bude i svaki dan u nedelji. Znala sam da je tu, Maja i Sara idu zajedno na gimnastiku. Čim su se srele ddotrčale su do mene. A ako je Maja tu, tu je i njen tata. I naravno da sam ga potražila i pre nego što je rešio da nam se pridruži u vodi. Pre petnaest godina mi ne bi palo na pamet da ga pogledam kao muškarca. I ne kažem to zato što njemu nešto fali. O ne, daleko od toga. Izgleda fenomenalno. Malo kao Hulk u odnosu na mene, al opet fenomenalno. Ne bi na njega obratila pažnju jer on je bio momak za jednu ženu, imao je oči samo za nju. Iza leđa društvo ga je zvalo Ferdinand, po onom liku iz crtaća koji voli cveće, jer je svakog dana krao po jedan cvet gde je stigao i donosio Kristini. Mnoge devojke, uključujući i mene su joj zavidele na tome. Bio je super momak, ne znam kakav je čovek. Odrastao je preko noći. Život ga je udario, i to udarcem koji bi većinu ljudi bacilo na pod i posle kog ne bi ustali. Al on je ustao, uzvratio udarac i nastavio jako kroz život da korača u pratnji svoja dva deteta. I divim mu se zbog toga.

  Gledam ga kako sigurno pliva prema nama, i posle mnogo vremena osećam da se nečemu radujem i strahujem u isto vreme. Ne znam da li sam ja samo umislila zbog Aleksinih petljancija i bubica koje mi je ubacio u glavu, ali čini mi se da se nešto između Dalibora i mene dešava koliko god to meni bilo nemoguće.

-O tata, rešio si da pokažeš mišiće hahaha.

-Malecka plivaj da te ne bi ovi mišići udavili. 

Maja se smeje i povlači Saru dalje od nas. Dalibor mi je opasno blizu i ja se pored njega osećam kao Palčica.

-Ti nemaš šta da kažeš za mišiće?

-A?

Ma dal je on to mene stvarno pitao???

-Moji mišići?

Ponavlja i još podiže obrve. O Bože koja budala.

-Nisi se upravo razmetao svojim mišićima, kaži da nisi.

-Što? Nisi ih primetila?

-Dalibore, nemaš petnaest godina da bi se hvalio mišićima.

-Pa nisu loši za jednog matorca.

Pa on se uvredio. Gledam ga i ne verujem. Skoro sam zinula kad sam primetila da se sprema da odpliva od mene.

- Pa ti si se uvredio, hahaha ne verujem da se vređaš što ne hvalim tvoje mišiće.

-Nisam se uvredio.

-Ma jok nisi. Isti si kao moji klinci u školi.

Jedva se suzdržavam da se ne nasmejan gledajući njegovu pokislu facu. Čovek je urnebesan. Gleda me i vidim da je gotov da se naljuti. I ne mogu, počinjem da se smejem.

-Ne razumem, šta je smešno?

Pa on je stvarno ljut.

-Ej ne ljuti se. Znaš i sam da izgledaš bolje od većine momaka. Samo ne razumem čemu potenciranje. Tebi je ego i onako dovoljno velik, ne treba ga još i hraniti.

-A meni rekli da si stidljiva. I koliko te ja znam ti si ćutljiva.

-I jesam. Sa rečima mogu i umem, i tu jedino mogu da budem jaka. Sve drugo...

Ovog puta se ja okrenem i krenem da izlazim iz bazena. Taman se spremam da izadjem iz vode kad osetim velike ruke na svom struku kako me vrate u vodu. Okrene me prema sebi i dalje držeći ruke na mom struku. Gledamo se  nekoliko trenutaka bez reči.

-Ne znam šta je al želim da saznam šta mi radiš. Nemoj bežati od mene, pusti me da vidim da li zaista budiš ono što u meni davno spava.

I taman zaustim da mu kažem kako to verovatno nije pametno, on i ja nismo ista liga ni u snovima a kamo li na javi, kad osetim mlaz vode kako nas oboje poliva. Čujemo Aleksu i njegovo  društvo kako se smeju. I Aleksa ne bi bio Aleksa kad ne bi nešto odvalio.

-O ćale, nemoj na javnom mestu.

Pogledam u Dalibora, lice mu je crveno kao rak i tek sada zaista prsnem u smeh. Njegova deca su urnebesna a on im ne može ništa.

-Diši Dačo, diši.

-Neću ga ubiti samo zbog ovog tvog Dačo. Inače je gotov kad ga se dočepam.

Okrene se od mene i snažno zapliva za Aleksom. I znam da ne bi trebalo, al nastavljam da se smešim kao neka klinka. Jel to meni počinje da se dešava život???